Sirijsko-kurdska frakcija podržana od strane SAD-a u građanskom ratu, shvatila je da SAD nisu pouzdan sponzor i da moraju postići sporazum sa Damaskom.
Sirijska vojska sprovodi svoju južnu kampanju sa pacifikacijom poslednja dva procenta provincije Kuneitra koji ostaju pod kontrolom terorističke grupe “Islamska država“ (ISIS). To će osloboditi desetine hiljada vojnika sirijske vojske i njenih saveznika od tereta borbe na jugu zemlje i označiće prekretnicu u sedmogodišnem ratu koji je nametnut Levantu.
[adsenseyu1]
Čitava Sirija će biti oslobođena od teritorijalne kontrole militanata i džihadista. Ono što ostaje od okupirane Sirije je pod kontrolom dve zemlje: teritorije koje drže SAD i Turska na severu. Međutim, ove okupacije ne izgledaju opravdano, naročito sada kada su Kurdi, koji kontrolišu 23% Sirije, odlučili da pozitivno odgovore na poziv sirijskog predsednika da se uključe u dijalog ili se suoče sa ratom. SAD ne mogu još mnogo ostati u Siriji; naći će način da sačuvaju obraz i odu vrlo brzo.
Prisustvo SAD-a u Siriji je imalo nekoliko ciljeva:
- Da podele Siriju i uspostave kurdsku državu na severu pod imenom Zapadni Kurdistan, pod američkom vojnom “zaštitom,“ poput iračkog Kurdistana tokom vremena Sadama Huseina. SAD nisu bile protiv toga da kurdska država uključi Siriju i Irak. Međutim, irački Kurdistan, pod Masudom Barzanijem, odbacio je njihove nade za nezavisnost kada je odbio da isprati savete SAD-a da odloži potez otcepljenja za 18 meseci. Barzanijeva preuranjena odluka da se odvoji od Iraka se suočila sa snažnom reakcijom vojske Bagdada koji su preuzeli kontrolu nad Kurdistanskim granicama i resursima.
- Ostaviti ostatak Sirije u beskrajnom krvavom ratu između Salafi-Takfiri džihadista i drugih grupa. Ovaj rat je bio namenjen za unapređenje svrhe ISIS-a, čiji neprijatelji nisu bili udaljeni SAD (bbez obzira na blizinu američkih vojnika) već oni bliži ruci (ISIS je postavio svoj cilj da se bori i eliminiše “bližeg neprijatelja“ – uglavnom Šiite, sekularce i Sunite koji se ne slažu sa njihovim tradicionalnim ciljem da prioritet stave na “dalekog neprijatelja,“ iako ovaj cilj nije bio prioritet u Levantu): Liban, Jordan i ostatak Bliskog istoka. Napretci ISIS-a bi bili štetni za “Osu otpora“ (Iran, Sirija, Hezbolah) ili bi bar prekinuli protok oružja do Hezbolaha u Libanu (iz Irana preko Sirije). Hezbolah bi bio sateran u ćošak u južnom delu Libana, šiitske enklave okružene Izraelom sa jedne strane i neprijateljskom vladom na severu sa vladavinom Takfirija u drugim delovima zemlje.
SAD su došle u Siriju, ne isključivo zbog nafte, već i da bi služili Izraelu eliminišući neprijateljsku državu ili nekoliko neprijatelja. Međutim, rat u Siriji nije išao onako kako je planirano, i danas vlada Damaska kontroliše sve sirijske teritorije osim severa. Ovo bi, bez obizra na bilo kakvu pobunu ISIS-a, moglo nastaviti da funkcioniše ne samo u Siriji, već i u drugim delovima Bliskog istoka i severne Afrike (Egipat je najbolji primer – država je na čvrstom tlu, ali ima kontinuirane terorističke napade).
Štaviše, sastanak Putina i Trampa u Helsinkiju je povećao poverenje Trampa i izraelskog premijera Benjamina Netanjahua u rešenje – Moskva je obećala da će zaštiti granicu Izraela sa Sirijom (linija iz 1974. godine). Ruski predsednik je tvrdio da je Asadova vlada održavala svoje granice sa okupiranom Golanskom visoravni već više od 40 godina bez ikakvog incidenta.
[adsenseyu1]
Stoga, Izrael je zaključio da se njiihove potrebe bezbednosti mogu zadovoljiti Asadovim ostankom na vlasti, i prisustvom ruske vojne policije na njihovim granicama, pored UNDOF-a (UN-ove oslobodilačke snage, uspostavljenje SBUN rezolucijom 350 u maju 1974. godine da prate prekid vatre između Izraela i Sirije). Kada se ispuni taj uslov, neće biti razloga da američke snage i dalje okupiraju iračko-sirijski prelaz Al Tanf i provinciju Al Hasaka gde se nalaze kurdske snage.
U međuvremenu, Asad je samouvereno postavio ultimatum Kurdima: “Ili pregovarajte, ili ćete se suočiti sa ratom.“ Sirijski predsednik je to rekao jer je svestan da Idlib, severozapadni grad pod turskom kontrolom, neće kapitulirati bez borbe.
Počela je vojna operacija u ruralnoj Latakiji kako bi se uklonile opasnosti u primorskoj provinciji, gde džihadisti sporadično napadaju sirijske položaje i druga sela u toj oblasti. Nekoliko naoružanih dronova je nedavno lansirano iz ove oblati protiv ruske vojne baze u Hmeimimu, i oboreni su sistemima odbrane ruske baze pre nego što su dostigli svoju metu.
Jan Egeland, šef humanitarne operativne grpe UN-a za Siriju, kaže da u Idlibu “ima dva miliona ljudi, uključujući interno raseljena lica.“ Postoji više od 40.000 džihadista i njihovih saveznika (Jabhat al-Nusra aka Hay’at Tahrir al-Sham, Hurras el-Deen, Jun al-Aqsa, Ahrar al-Sham, i mnogi drugi) koji neće odložiti svoje oružje bez borbe.
Izvori u Damasku su potvrdili da će se bitka za Idlib najverovatnije desiti u septembru. “Kada vazduhoplovne snage i artiljerija počnu da napadaju položaje džihadista, Idlib će biti pod vatrom. Sirijska vojska je proučavala i uspostavila nekoliko bezbednih koridora za civile da napuste Idlib ili na severu ili na jugu grada, i njegove rurarlne oblasti, kako bi izbegli civilne žrtve.“
Turska je svesna da sirijska vlada više ne može biti zaustavljena. Turska će morati da se povuče i moraće da pusti džihadiste na severu jer je Asad odlučan da oslobodi celu Siriju svim sredstvima.
Glavna briga Turske je da spreče Kurde da stvore državu. Ovo se poklapa sa Asadovim ciljem da spreči podelu Sirije. Zadržavajući ovaj cilj, kurdska delegacija je posetila Demask da inicira dijalog sa centralnom vladom, uz saglasnost američkog rukovodstva.
U sve tri kurdske enklave (Afrin, Kobani i Džazera), postojala je “Demokratska autonomna administracija“ pod Strankom kurdske demokratske unije (PYD) i njenim oružanim ogrankom, Jedinicom za zaštitu naroda (YPG). Sa gubitkom Afrina od Turske, preostale dve enklave su postale povezane jedna sa drugom; one su sada domaćini za nekoliko američkih vojnih baza i aerodroma.
Centralni kurdski grad je Kamšili (u Al Džazera kantonu); on i dalje ugošćava veliku silu sirijske vojske. Kurdi se nikada nisu sukobili sa sirijskom vojskom (nekoliko malih incidenata je registrovano pre nekoliko godina) i ne traže da se odvoje od Sirije, već imaju za cilj da decentralizuju kanton. Kurdska delegacija je zatražila od Damaska da preuzmu svoju odgovornost kao centralna vlada i na taj način budu odgovorni za održavanje i restauraciju brane Eufrata i njeno održavanje i obnavljanje (nakon teške štete nanete tokom borbe sa ISIS-om), distribuciju pijaće vode, snabdevanje električnom energijom i rekonstrukciju kuća, škola i bolnica.
Sirjska vlada je odgovoila citiranjem amandmana na Ustav iz 2012. godine: članovi 130 i 131 pozivaju na “decentralizaciju i finansijsku i administrativnu nezavisnost sktruktura lokalne uprave,“ u skladu za zakonskim dekretom 107 iz oktobra 2011. godine.
Kurdi su pristali na Dekret 107, ali su osporavali način na koji je on primenjen i nedostatak ovlašćenja koja su data lokalnim predstavnicima i imenovanom guverneru. Oni su takođe osporili vlast datu vladinom ministru zaduženom za nadgledanje uprave svih provincija.
Tumačenje postojećih zakona, njihovo sprovođenje i snaga su bili jedna od glavnih tema razgovora između ove dve delegacije. Razgovarano je o distribuciji bogatstva (uglavnom gasa i nafte), i dogovoreno je da nastave razgovore o svim nerešenim pitanjima na budućim sastancima.
Damask smatra da je sastanak bio uspešan, ukazujući na volju Kurda da ostanu pod okriljem centralne vlade u jednoj državi. Oni takođe prihvataju Rusiju kao garanta za sporazum, kao i za šire političko rešenje u zemlji.
Kurdi su ponudili da postave znatan broj snaga pod komandu sirijske vojske kako bi pomogli i asistirali u bilo kom ratu protiv terorista i džihadista, posebno protiv ostataka ISIS-a i Al Kaide i njihovih saveznika na severu zemlje. Damask pozdravlja ovu inicijativu i nesumnjivo će imati koristi od te ponude.
Još je rano govoriti o konačnom sporazumu između Damaska i Kamišlija. Međutim, jasno je da su razgovori dobro počeli i da su na pravom putu. Kurdi su prihvatili da SAD neće uvek biti tu da ih štite, i stoga se moraju sami zaštititi tako što će se vratiti u ruke centralne vlade, gde i pripadaju.
Sa završetkom rata na jugu i kurskom inicijativom, samo je pitanje vremena i okolnosti kada će se SAD naći na tihom izlazu iz Sirije, okončavajući svoju okupaciju i prihvatajući da je njihova operacija “promene režima“ propala.
Moglo bi biti da bi SAD želele da izbliza vide kako će se Sirija i Rusija pozabaviti Idlibom. Ipak, nema sumnje po pitanju ishoda bitke: Sirija ide ka kraju svog dugog i krvavog rata.
Webtribune.rs
