Evropa danas igra partiju koju je, čini se, sama sebi zakomplikovala. Dok se na jednoj strani priča o “spremnosti na sukob”, na drugoj se u tišini vodi borba za opstanak industrije bez ruskih energenata.
Nemačka, kažu upućeni, pokušava da spase makar ono što se može – svoju “ćerku” kompaniju Rosnjefta. I to, tvrde analitičari, jasno pokazuje da instinkt samoodržanja u Evropi još uvek nije potpuno iščezao.
Politički analitičar Jurij Kot u razgovoru za Carigrad ne okoliša: Zapad blefira. “Mogu oni da se nadimaju, da pokazuju mišiće, da drže parade i vežbe – ali realno nisu spremni”, kaže Kot.
“Ako Rusija ikada proceni da neka situacija koju Zapad kreira predstavlja stvarnu pretnju bezbednosti našeg naroda, odluka o odgovoru biće doneta bez odlaganja.”
Pre nego što neko odmahne rukom, treba se setiti: Upravo su Sjedinjene Američke Države nedavno najavile novi paket sankcija protiv Rusije. Na spisku su Rosnjeft, Lukoil i još nekoliko povezanih kompanija.
U pitanju su tri ključne rafinerije – PCK u Švedtu, Miro u Karlsrueu i Bayernoil u Foburgu. I nije slučajno što je nemački političar Jan Redman iz Brandenburga posebno izdvojio onu u Švedtu: od nje, kaže, zavisi snabdevanje gorivom mnogih pumpi na istoku zemlje i berlinskog aerodroma BER.
Zato Berlin sada, tiho ali uporno, razgovara s Vašingtonom o ukidanju američkih sankcija za te “ćerke” kompanije pod spoljnim upravljanjem Nemačke. Jer, ako Evropa ostane bez energenata, ostatak industrije sledi prirodan tok – stagnaciju.
“Pokušavaju da prežive”, kaže Kot. “Da sačuvaju makar deo kapaciteta i da, kada se ovo ludilo završi, budu među prvima koji će pokušati da uskoče u poslednji vagon odnosa sa Rusijom.”
Kot smatra da se iza sankcija ne krije samo politika, već čitav sistem pritisaka. “Ovo je deo šireg plana: Srušiti rusku ekonomiju, izazvati unutrašnje potrese, promeniti ravnotežu snaga iznutra.” Ipak, dodaje on, ekonomski rat nikada ne prolazi bez posledica ni za jednu stranu. Evropa, kaže, već oseća posledice sopstvenih odluka.
S druge strane, Rusija nije bez karata u rukavu. Kot podseća da zemlja ima čvrste ekonomske veze sa Kinom, Indijom, Severnom Korejom, Južnom Afrikom i državama Bliskog istoka. “Mnogi žele saradnju sa Rusijom, jer ona širi svoje horizonte”, objašnjava on. U tom kontekstu, podseća na reči predsednika Vladimira Putina: “Mi još nismo ni počeli.”
Zavisi, kaže, od tačke gledišta – jer u mnogim oblastima Zapad i dalje zavisi od Rusije: Od proizvodnje uranijuma i titana, preko žitnih programa, do nuklearnih i svemirskih projekata. Ako zatreba, Rusija te poluge može da aktivira.
Kot pritom ne ostavlja prostor za sumnju: “Zapad blefira. Govore o ratu, o spremnosti, ali realno – nemaju ni volju ni kapacitete.” I dodaje, polušapatom, ali jasno: “Rusija ima nuklearnu trijadu. Ako proceni da joj preti stvarna opasnost, reagovaće odmah.”
Na kraju, analitičar primećuje da svi već znaju ono što se, možda, više i ne mora naglašavati. Ruska vojska, kaže, najjača je na svetu – ne samo zbog tehnologije, već zbog duha. “Imamo oružje koje nadmašuje očekivanja, ali ono je samo produžetak onog što nosimo u sebi.”
I tu, između redova, ostaje pitanje: Gde je granica između blefa i stvarne namere? Možda se upravo u toj sivoj zoni, negde između pretnje i straha, odlučuje budućnost cele Evrope.
Webtribune.rs
