Kada su 28. oktobra 2024. južnokorejski obaveštajci obavestili NATO i partnere iz Indo-Pacifika da je Severna Koreja poslala trupe u rusku Kursku oblast, mnogi su ostali bez reči.
Još više je iznenadilo to što su najiskusniji analitičari iz Seula odleteli pravo za Brisel. To nije bila rutina, već znak da se nešto veliko pomera ispod površine svetskog poretka.
Ova vest bila je samo kap koja je prelila čašu: Kina, Rusija, pa i Severna Koreja više ne kriju zajedničke poteze. Evroazija postaje poligon na kome Amerika gubi dah.
U međuvremenu, Sjedinjene Države su počele da se povlače iz formiranja vojnih i političkih mreža koje su decenijama držale sistem u ravnoteži. Dok Vašington preispituje prioritete, drugi su već preuzeli inicijativu. Rusija i Kina sve otvorenije dele oružje, tehnologiju i obaveštajne kapacitete, stvarajući mrežu koja prevazilazi granice kontinenata.
Stara pravila više ne važe: Granice između Azije i Evrope zamagljuju se, a svaka kriza sada ima posledice koje odjekuju mnogo dalje od svog izvora.
Samo nekoliko godina ranije, SAD su pokušavale da zadrže korak. Godine 2021. formiran je savez AUKUS sa Australijom i Ujedinjenim Kraljevstvom, a 2022. azijske zemlje su počele da sede za stolom NATO-a. Činilo se da se stvaraju novi mostovi. Ipak, već 2024. Vašington menja ton: Umesto globalne povezanosti, stiže povratak na regionalne prioritete.
Elbridž Kolbi, zamenik sekretara odbrane, tada je jasno poručio Britancima da ne šalju nosače aviona u Indo-Pacifik. „Ne želimo vas tamo“, citirao ga je Politico. Poruka je bila direktna – gledajte svoje dvorište, mislite na Rusiju.
Donald Tramp, sadašnji predsednik SAD, otišao je korak dalje. U septembru 2025. rekao je da „nije zabrinut“ zbog osovine Moskva–Peking. Njegov ministar odbrane, Pit Hegset, na Šangri-La dijalogu u Singapuru poručio je Evropljanima da se fokusiraju na sopstveni kontinent.
Na prvi pogled, to zvuči racionalno – svako da drži svoj ugao. Ali u svetu gde Kina i Rusija već odavno deluju u tandemu, takav pristup deluje kao recept za izolaciju.
Kina i Rusija nisu samo partneri iz interesa. Njihove veze postaju operativne. Moskva već koristi kinesku tehnologiju i podršku Severne Koreje u ratu protiv Ukrajine. Zauzvrat, prema tvrdnjama američkih zvaničnika, Rusija navodno deli sofisticirane satelitske i podmorničke tehnologije sa Pekingom i Pjongjangom. Da li je to tačno – niko sa sigurnošću ne zna.
Ali sama činjenica da se o tome govori, dovoljno govori.
U pozadini svega, stare teorije ponovo dobijaju na težini. Još četrdesetih godina prošlog veka, politolog Nikolas Spikman upozoravao je: „Ko kontroliše Rimland, vlada Evroazijom. Ko kontroliše Evroaziju, kontroliše sudbinu sveta.“ Od tada su svi američki predsednici, osim Trampa, verovali u tu logiku. Danas, izgleda da je ta nit prekinuta.
Kina, najveća svetska ekonomija po paritetu kupovne moći, i Rusija, vojna sila sa dubokim iskustvom u hibridnim operacijama, sada nastupaju zajedno. Na horizontu se pojavljuje nešto što liči na novi vojno-industrijski blok. Šangajska organizacija za saradnju i BRICS već su platforme kroz koje te sile jačaju svoj uticaj.
Evroazija je, jednostavno rečeno, ponovo postala srce globalnog nadmetanja.
Evropa to oseća. Francuska, Nemačka, Holandija, pa i Japan i Australija, poslednjih godina razvijaju nove Indo-pacifičke strategije. Frigata u vodama Pacifika više nije egzotika – 2021. godine tamo su plovile i nemačke i holandske. Japan je, prema podacima Kila, poslao više pomoći Ukrajini nego pojedine evropske zemlje.
Bezbednost u Evropi i na Pacifiku sada su, kako je rekao bivši japanski ministar Jošimasa Hajaši, „nerazdvojne“.
S druge strane, Vašington sve više deluje kao posmatrač. Indo-pacifički lideri nisu pozvani na NATO samit prvi put posle tri godine. U Pentagonu se više ne pominje Indo-Pacifik u istom dahu sa evropskom bezbednošću. U suštini, svako igra svoje partije – i svako čeka potez drugog.
A potezi se nižu. Rusija i Kina već testiraju koordinaciju u realnom vremenu, uključujući sajber napade, svemirske aktivnosti i operacije na moru. Generali NATO-a otvoreno upozoravaju da bi kriza oko Tajvana mogla pokrenuti lanac reakcija i u Evropi.
„Ako dođe do sukoba u Aziji, Rusija bi mogla da napadne teritoriju NATO-a“, rekao je generalni sekretar Mark Rute. U prevodu: rat na dva fronta više nije teorija.
U toj slici, Amerika mora da odluči šta želi. Hoće li da se povuče u svoju hemisferu, kako neki u Trampovom timu sugerišu, ili da ponovo preuzme inicijativu?
Bez snažne saradnje sa saveznicima, rizik od krize na više tačaka sveta samo raste. A i same SAD ne mogu da nose teret same. Simulacije Centra za strateške studije pokazale su da bi u eventualnom sukobu oko Tajvana američke zalihe municije mogle da se isprazne za samo osam dana.
Zato stručnjaci sve glasnije predlažu: Udvostručiti proizvodnju oružja, otvoriti fabrike municije u Evropi i Aziji, povezati vojne kapacitete. Vežbe poput „Mobility Guardian“ trebalo bi proširiti na još više saveznika.
U kriznim vremenima, logistika postaje jednako važna kao diplomatija.
Evropski i azijski partneri to već osećaju. EU je 2024. potpisala sporazume o bezbednosti sa Japanom i Južnom Korejom. A u pozadini, pregovori o novim trgovinskim sporazumima sa Indijom i Indonezijom odvijaju se u senci neizvesne američke politike.
Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen u julu je poručila iz Džakarte: „Kada se neizvesnost povećava, partneri moraju da se približe.“
Kao i obično, istorija se ne ponavlja, ali se rimuje. U svetu koji se sve brže deli, svaka odluka ima svoju cenu.
Vašington još ima mogućnost da utiče na smer događaja – da uđe u novu igru, makar sa manje karata nego pre. Ali ako nastavi da čeka, drugi će već ispisati pravila.
A tada, pitanje više neće biti ko vlada Evroazijom, nego: Da li je Amerika uopšte još za stolom?
Webtribune.rs
