Učešće stranih sila u ratu za Karabah jasan je znak da međunarodno pravo može biti konačno sahranjeno.
Posle raspada SSSR, američki neokonzervativci bili su sasvim iskreno uvereni da će 21. vek biti vek američke dominacije.
SAD je bile postale svetski policajac koji je nešto kontrolisao.
Međutim, sada, kada su Sjedinjene Države postale Black Lives Matter sa klečećom policijom i dementnim dedom kao predsedničkim kandidatom i njegovim rivalom – ekspresivnim dedom sa očiglednim problemima u glavi – mnogima je jasno da Amerika više ne kontroliše ni jednu prokletu stvar.
Srbija u kandžama zmaja, ili kako se Vučić još jednom preigraohttps://t.co/RmOLuW9RA4
— Webtribune.rs (@WebtribuneRs) October 4, 2020
Ali, nismo savremenici samo procesa propadanja starih imperija, već i stvaranja koje niču na starim ambicijama, teritorijalnim zahtevima i korporativnoj moći.
Najočigledniji primeri su Turska i Kina.
Neoosmansko carstvo, Veliki Turan – možete taj projekat zvati kako vam je volja – jer je suština ista: turanski narodi objedinjeni oko Turske.
Kina gura svoj model: kombinaciju ekonomije, investicija i bezbednosti. Sa uveravanjima da joj nije potrebna ničija podređenost, da sebe doživljava samo kao starijeg partnera. Tako je Kina ušla u Afriku. Tako radi u Srbiji, istiskujući ostatke ruskog uticaja. Tako Kina radi i u Pakistanu, Avganistanu i Centralnoj Aziji.
Francuska, naravno, sebe vidi kao posebnog igrača u Evropi, Africi i istočnom Mediteranu. Francuzi se bore u Siriji, CAR i Maliju. NJihova vojska je uverena da štiti Evropu od terorizma.
A Libiju su zaljuljali Francuzi koji nude protektorat nad Libanom i grade posebne odnose sa Teheranom. Francuzi očigledno grade svoju proksi-imperiju. Ne obaziru se ni na svoje članstvo u NATO, ni na Tursku. Svako ima svoje interese.
Britanska proksi-imperija već postoji. Preko globalnih bankarskih mreža poput HSBC, preko univerziteta, tradicije (ko je formalno šef Kanade ili Australije?). Preko davanja prilika da se sakrije novac u Londonu.
Nemački model je ekonomska kontrola Evrope, sa pljačkanjem njene periferije (Grčke, Ukrajine…).
Poljaci, naravno, grade svoju novu Rečpospolitu. Poljsko prisustvo u Belorusiji i Ukrajini nije iz ljubavi prema demokratiji, pa čak ni iz neke posebne rusofobije. To je ponovno rađanje Poljske od mora do mora – od Baltika do Crnog mora.
Iran gradi svoj šiitski pojas – preko Iraka i Sirije do Libana. U Avganistanu se sudara sa Kinom, kao i u Tadžikistanu. Istovremeno kroz Jemen udara u temelje Saudijcima. I, ide mu dobro. Zbog toga su Izrael i zalivske monarhije iznenada odlučili da postanu prijatelji. Jasno je protiv koga.
Sve u svemu, u narednim godinama gledaćemo sukobe novih imperija. Uloga UN u modernoj istoriji biće minimalna.
Kako Rusija vidi svoju ulogu u ovakvom novom svetu? Kako namerava da zaštiti interese? Koji model je spremna da realizuje i sa kime?
Ako je model Ruska imperija 2,0, onda će to tražiti drugačiju spoljnu, a i unutrašnju politiku.
Neophodno je što pre se odlučiti. Vremena je malo.
Andrej Medvedev
