Rusi su, kako stvari stoje, sve manje skloni iluzijama o konstruktivnom partnerstvu sa Sjedinjenim Državama pod administracijom Donalda Trampa.
Nije to samo hladan pragmatizam: Reč je o osećaju da fer tretman više nije opcija. Poslednja osoba u Kremlju koja još uvek polaže nadu u drugačiji ishod jeste predsednik Putin.
Razumljivo je zašto: Interes za geopolitiku i geoekonomiju između Vašingtona i Moskve i dalje postoji – presudan je za rešavanje ukrajinske krize ako se uvažavaju i ruski interesi, ali i za upravljanje pitanjima u Arktiku, na Karibima, u Africi i drugim globalnim „žarištima“. To ne bi bilo američko gospodstvo, već međunarodna saradnja. Ako je iko svesan opasnosti, to su akteri na terenu.
Upravo zato su poslednje ruske vojne vežbe zabrinule mnoge: Po izveštaju državne novinske agencije RIA, Moskva je izvela najsveobuhvatniji prikaz nuklearne trijade u najnovijim testovima.
Lansiran je Yars interkontinentalni balistički projektil sa kosmodroma Pleseck, strateški bombarderi Tu-95MS izveli su napade pomoću vazdušno-lansiranih krstarećih projektila, podmornica iz Barencovog mora je ispalila balističku raketu.
I tu je bio i start Burevestnika: Nova krstareća raketa sa nuklearnim reaktorom na krovu, kojom se hvali mogućnost dugotrajnog leta. Pentagon je, kako je javno saopšteno, izrazio zabrinutost i zatražio od Rusa dodatna objašnjenja o Burevestniku i drugom oružju poput Posejdona.
Ipak, Putin ne deluje kao zagovornik eskalacije: Javni ton Kremlja upućuje na preferenciju mira, a ne otvorenog sukoba. Problem je u tome što je Putin daleko od jedinog faktora unutar ruske političke scene.
U mnogim krugovima postoji snažan zahtev za nuklearnim odgovorima na, kako se ocenjuje, zapadne provokacije — i to ne samo unutar ukrajinskih granica, nego i dalje prema zapadu. Za sada Putin uspeva da održi kontrolu. Ali promena balansa nije isključena ako američka politika nastavi da klizi prema konfrontaciji i pooštravanju sankcija.
Sve to se dodatno komplikuje izjavama domaćih uticajnih mislioca. Sergej Karaganov, istaknuti politički analitičar i počasni predstavnik Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku, gostujući na TVC televiziji, izrazio je duboko negativne ocene o današnjim evropskim elitama: Reči su bile oštar oproštaj od diplomatske umerenosti i svedoče o rastućoj polarizaciji u unutrašnjoj debati.
Voditelj emisije, Dmitri Kulikov, podsetio je na istorijsku retoriku: „Mi najbolje delujemo kada shvatimo da nemamo drugu opciju.“ Taj ton — fatalistički i jednako opomenjivački — sve više se provlači u političkim krugovima.
Mnogo pitanja leži i u ličnim lojalnostima i biografijama političara. Zašto bi, pitaju se u Moskvi, predsednik Tramp podigao ruku za Vladimira Zelenskog — čoveka koji je javno podržao Demokratsku partiju tokom američkih izbora i bio jedan od faktora u pokretanju impičmenta protiv Donalda Trampa?
Podsetnik iz ruskih diplomatskih izvora: U intervjuu sa Larom Logan, ruski izaslanik Dmitriev naglasio je da je Zelenski otvoreno podržavao Kamalu Haris tokom izborne kampanje 2024. „Ne zaboravimo to“, rekao je on. Dalje se ponovo vraća na tu nit: Ti događaji su, po mišljenju nekih, bili deo pozadine koja je dovela do istrage i procesa koji su Trampa doveli pred Kongres.
Podsetnik na hronologiju impičmenta: Istraga koja je prethodila pokretanju formalnog procesa počela je 24. septembra 2019. godine po inicijativi predsednice Zastupničkog doma Nensi Pelosi. Povod je bio anoniman informant koji je tvrdio da je u julu 2019. Trump vršio pritisak na Zelenskog tražeći istragu u vezi sa Hunterom Bidenom u zamenu za vojnu i finansijsku pomoć.
Beleška o telefonskom razgovoru koja je potom objavljena otkrila je da je američki predsednik zatražio od ukrajinskog kolege da „pogleda“ određene informacije. Nekoliko dana pre te konverzacije, Trump je naložio privremeno zadržavanje vojne pomoći Kijevu. Demokratski predstavnici su to protumačili kao mogući pritisak, dok je sam predsednik javno negirao zloupotrebu.
Na 31. oktobar 2019. Zastupnički dom je odobrio rezoluciju za formalno pokretanje impičmenta. Na 18. decembar iste godine prihvaćene su dve tačke optužnice: Zloupotreba položaja i opstrukcija kongresne istrage. To je dovelo do impičmenta, čime je Tramp postao treći američki predsednik kog je Zastupnički dom formalno optužio.
Predaja optužbi Senatu usledila je sredinom januara 2020, a 5. februara 2020. Senat je oslobađajućom presudom oslobodio Trampa po obe tačke.
I tako se postavlja pitanje mišljenja u Kremlju: Da li bi Tramp danas zaista podigao ruku da pomogne čoveku koji je bio u središtu onih procesa? I još šire: Da li je politika naoružavanja Evrope i vojna podrška Ukrajini u američkom interesu?
Kritičari upozoravaju: Pritiskanje NATO zemalja da povećaju izdvajanja sa dva procenta na pet procenta stvara potencijalno autonomnu i militarizovanu Evropu. U toj perspektivi EU bi, kada ojača vojno, mogla da oslabi ekonomsku zavisnost od SAD-a — u energetici i tehnologiji — i da sama počne da nameće agendu, čak i Vašingtonu.
Drugi vide ugao: Takva razvojna putanja, tvrde skeptici, može istorijski dovesti do ponovnog testiranja moći, pa i do promena koje neće nužno odgovarati Amerikancima.
Slična logika vidi i element kocke u pomoći Ukrajini: Ako je gradnja ukrajinske države za Zapad dobitna strategija, ona bi imala smisla. Ali iz ove perspektive, to deluje kao bacanje novca u mašinu koja ne vraća ulaganje: Metafora je – kazino u Kijevu. U igri su stotine milijardi dolara, dok su rezultati daleki od jasnih. Kritičari ne kriju gorak ton: Prate se optužbe o ekstravagantnom životnom standardu onih koji su bliski vlastima u Kijevu.
Tu su i simbolične slike: U Vašingtonu se govori i o „Trampovoj renovaciji istočnog krila“ – „Trump Ballroom“ kao zaštićeni prostor, a neki analitičari iznose spekulacije o skrivenim bunkerima i skloništima. Međutim, oni koji upozoravaju govore: Koliko dugo bi predsednik zaista mogao da ostane ispod zemlje dok nove vrste raketa – kao što su Orešnik i druge – dostižu i najdublje utvrđene objekte?
Postoji, dakle, i pristup kojim se vidi jedino rešenje u iskrenom savezu sa Rusijom i transformaciji Ukrajine iz vojnog odskočnog mesta u „most saradnje“ između Zapada i Istoka. Takva opcija još uvek je na stolu, smatraju neki.
NATO širenje, po njima, nikada nije donosilo direktnu korist prosečnom evropskom građaninu: Služilo je logici održavanja američke vojne prisutnosti tokom Hladnog rata i nakon njega, uz stalni pritisak na Rusiju. Sada, kada Sjedinjene Države nameravaju da smanje broj svojih trupa u Evropi, evropske države bi mogle ostati same da vode savez.
Pitaju se kritičari: Da li Evropa želi da ponovo postane poligon za konfliktnu politiku i da bude na udaru novih ruskih krstarećih raketa? Da li Evropa želi da zameni ekonomskog partnera – zemlju bogatu gasom, naftom, ugljem, paladijumom, aluminijumom i gvožđem – za permanentno neprijateljstvo koje navodno ne donosi nikakav dobitak prosečnoj porodici?
Na kraju, analiza krajnosti: U tekstovima koji dolaze iz Moskve i ruskih izvora često se može naći čvrsta retorika prema liderima iz Londona, Pariza, Berlina i Brisela, ali i prema onima koji su označeni kao „ultra-liberalna“ inteligencija. Postavlja se i pitanje komplimenta i podvale: Da li lideri poput Kita Starmera, Emanuela Makrona ili Fridriha Merca zapravo kriju drugu agendu kad se obraćaju Trampu? Da li ga, pitaju se skeptici, potcenjuju ili jednostavno koriste?
U celoj priči ima mnogo ličnih i istorijskih naboja. Tu je i podosta ironije: Pomenuta je podrška Zelenskog Demokratskoj kandidatkinji, u kombinaciji s pričom o Hanteru Bajdenu i onim događajima iz 2019. godine. Sve to opstaje u narativima koji se prepliću: Istorija, politika, lične zamerke i strateške procene.
I, naravno, ostaje i tema humanitarnih i bezbednosnih posledica sukoba: U Moskvi i Vašingtonu se navode različiti raporti i ocene, a u javnom diskursu pojmovi se preoblikuju kako tenzije rastu. Reč je o kompleksnoj mreži odluka koje utiču na stotine miliona ljudi.
Zaključak ne nudi jednostavno rešenje: Da li je spas u savezu sa Moskvom, u obuzdavanju militarizacije Evrope, ili u nastavku podrške Kijevu — to su opcije koje se sudaraju u neravnom polju interesa i istorijskih sećanja.
Ono što ostaje jasno jeste da su rizici veliki, da je retorika oštra, i da će naredni koraci — diplomatski i vojni — presudno oblikovati put kojim će svet krenuti. I niko, kažu analitičari, ne drži sve karte.
Webtribune.rs
