Putin je do sada odbijao da krene putem eskalacije, a sve sa ciljem izbegavanja trećeg svetskog rata. Ali sve to je promenjeno kada je shvatio da je njegovo strateško strpljenje protumačeno kao slabost, što je izazvalo još veću agresiju na Rusiju. Otuda testiranje rakete ”Orešnik”.
Čitav svet je ostao iznenađen kada se Putin u četvrtak obratio naciji i saopštio da je Rusija tog jutra testirala novu hipersoničnu raketu srednjeg dometa gađavši čuveni industrijski kompleks iz sovjetske ere u ukrajinskom gradu Dnjepropetrovsku.
Objasnio je kako je to odgovor na nedavnu odluku Sjedinjenih Država i Velike Britanije da dozvole Ukrajini korištenje raketa dugog dometa po teritoriji Rusije. NJihova odluka, po rečima ruskog predsednika, dovela je do toga da NATO proksi rat u Ukrajini „poprimi elemente globalne prirode“.
Kao što je i objašnjeno ovde, u kontekstu „momenta istine“ do kojeg je dovela najnovija faza sukoba, Putin se suočio sa izborom: Ili da eskalira ili da nastavi sa politikom strateškog strpljenja.
Prva opcija mogla je da osujeti potencijalne pokušaje Donalda Trampa da postigne mirovni sporazum, dok je druga mogla da ohrabri još veću agresiju.
Putinov odgovor
Putin se odlučio za prvu opciju i to na kreativan način koji je malo ko predvideo. Raketni sistem „Orešnik“, čije je postojanje obelodanio u četvrtak, opremljen je samonavodećim bojevim glavama (MIRV – Multiple Independently-targetable Reentry Vehicles).
To je u suštini isto oružje koje bi Rusija mogla da koristi u slučaju nuklearnog sukoba sa Zapadom, s obzirom na to da pomenuta karakteristika u kombinaciji sa hipersoničnom brzinom čini presretanje nemogućim.
Drugim rečima, Putin je „zazvečao“ ruskim nuklearnim arsenalom na najubedljiviji način, ali bez stvarnog testiranja nuklearnog oružja, što je njegova vlada ranije potvrdila da neće učiniti iz razloga koji su ovde objašnjeni. On se, dakle, konačno penje uz lestvicu eskalacije.
Putin je do sada odbijao da krene putem eskalacije, a sve sa ciljem izbegavanja trećeg svetskog rata, i pored više od 1.000 dana ukrajinskih provokacija uz podršku NATO-a, koje su uključivale bombardovanje Kremlja, sistema za rano upozoravanje, strateški važnih aerodroma, nuklearnih elektrana, Krimskog mosta, kao i mnogih drugih osetljivih meta.
Do ovog momenta davao je prioritet političkim ciljevima u odnosu na vojne, ali sve se to sada menja, jer je shvatio da je njegovo strateško strpljenje protumačeno kao slabost, što je izazvalo još veću agresiju na Rusiju.
S obzirom na to da najnovija upotreba zapadnog oružja od strane Kijeva na ruskoj teritoriji (u obimu pre 2014. godine) nije presedan, budući da je sistem HIMARS već korišćen u Belgorodskoj i Kurskoj oblasti, pri čemu je Ukrajina, uz podršku NATO-a, tokom leta izvršila invaziju na Kursku oblast, postavlja se pitanje zašto je bilo potrebno više od tri meseca da se Putinovi stavovi promene.
Takođe treba napomenuti da Rusija nije značajno reagovala na to što je Ukrajina uvela avione F-16 u svoje snage, iako je Lavrov ranije upozorio da bi oni mogli biti opremljeni nuklearnim oružjem.
Rusija je možda dobila obaveštajne podatke da Zapad planira još veću provokaciju u budućnosti. Beloruski mediji su objavili dokumente koji razotkrivaju zapadni plan za destabilizaciju i invaziju na njihovu zemlju, o čemu čitaoci mogu saznati više pregledom analiza koje su navedene ovde.
Shodno tome, procenjeno je da „ažurirana nuklearna doktrina Rusije ima za cilj da odvrati neprihvatljive provokacije NATO-a“, a pomenuto bi svakako spadalo u tu vrstu provokacije.
Putinovo „strateško strpljenje“ konačno je dostiglo svoje krajnje granice ako je dobio naznake da se nešto slično sprema i u budućnosti (dalje provokacije NATO-a, prim. prev.), što objašnjava i upotrebu sistema „Orešnik“ protiv industrijskog kompleksa u centralnoj Ukrajini. Dakle, time je Zapadu poslao nedvosmislenu poruku da preispita svoje planove.
Uzimajući u obzir koliko mu je važno da izbegne treći svetski rat, logično je i to što je njegov portparol potvrdio da je Rusija o svemu obavestila SAD približno pola sata unapred.
Na kraju krajeva, ispaljivanje hipersonične rakete srednjeg dometa u zapadnom pravcu bez prethodne najave moglo je da izazove paniku u Vašingtonu, gde bi se to moglo tumačiti kao početak potencijalnog prvog nuklearnog udara od strane Rusije, čime bi se pokrenuo onaj scenario koji Putin pokušava da izbegne.
Taktika odvraćanja
Motiv ruskog predsednika bio je da odvrati Zapad od izvođenja neprihvatljivih provokacija koje prelaze najosetljivije crvene linije Rusije, a koje bi Zapad mogao planirati iz očajanja kako bi, što oni kažu: „eskalirali da bi deeskalirali pod svojim uslovima“.
Pisano je da bi Tramp mogao pribeći upravo toj taktici, ali najnovija eskalacija sa ATACMS raketama – koja se može smatrati provokacijom zbog mnogo većeg dometa ovih raketa u odnosu na HIMARS – sugeriše da je „Bajden“ odlučio da to učini prvi, iz straha da bi bilo koji dogovor koji bi mogao postići sa Putinom previše ugrozio interese SAD. Shodno tome, Putin je sada možda odlučio da preduhitri SAD tako što će „eskalirati da bi deeskalirao“ pod ruskim uslovima.
Rusija je u četvrtak ujutru prvi put koristila MIRV (višestruke nezavisno usmerive povratne bojeve glave) u borbi, što je daleko značajnije od američke strategije „kuvanja žabe“ koja se sastoji u proširivanju dometa raketa koje Ukrajina već može da koristi unutar ruske teritorije, još jednom signalizirajući svoje planove za eskalaciju mnogo unapred, pogotovo zato što je malo njih predvidelo šta se sprema, a SAD su imale informaciju samo 30 minuta ranije. Putin je takođe upozorio da nova ruska doktrina omogućava upotrebu takvih oružja protiv onih koji naoružavaju Ukrajinu.
Malo je verovatno da će Putin zanemariti oprez i ispaliti „Orešnike“ na vojne ciljeve u NATO zemljama, rizikujući izbijanje trećeg svetskog rata, ali se ne može isključiti mogućnost da će sledeća eskalacija koju razmatra kao odgovor na novu agresiju biti bombardovanje Moldavije.
Portparolka Ministarstva spoljnih poslova, Zaharova, izjavila je ranije ove nedelje da vlada u Moldaviji, koju podržava Zapad, „rapidno pretvara zemlju u logistički centar za snabdevanje Ukrajinskih oružanih snaga.“
Moldavija nije članica NATO-a, što znači da bi Rusija mogla da je bombarduje bez prelaska crvenih linija Zapada, a istovremeno bi tako poslala poruku da nije slaba kao što su neki umišljali nakon pogrešno protumačenih razloga za Putinovo strateško strpljenje.
Zapad želi da on prihvati NATO mirovne snage duž linije kontakta (LOC), nastavak militarizacije Ukrajine, njeno buduće članstvo u NATO-u i opstanak antiruskog zakonodavstva.
Suprotno tome, Putin želi da protera Ukrajinu iz četiri regiona koja su glasala za pridruživanje Rusiji u septembru 2022. godine, da spreči prisustvo NATO mirovnih snaga duž linije kontakta (LOC), demilitarizuje Ukrajinu, obnovi njenu ustavnu neutralnost i ukine antirusko zakonodavstvo.
Moguće rešenje
Preduhitrivši Zapad „eskalacijom radi deeskalacije“, ili barem konačno penjući se lestvicom eskalacije kao odgovor na njihove provokacije, Putin nastoji da ostvari što više od ovih maksimalnih ciljeva.
Ako Putin ostane pri svom stavu i ne odstupi od svog novog pristupa, koji je, po mišljenju mnogih, odavno trebao da primeni, jer neki veruju da ga je trebao započeti nakon neuspeha mirovnih pregovora u proleće 2022. godine, imaće mnogo veću šansu da postigne bar deo svojih najvažnijih ciljeva.
NATO uvek može konvencionalno intervenisati u Ukrajini, zapadno od Dnjepra, kako bi spasao deo svog geopolitičkog projekta, te Rusija treba da pretpostavi da neće moći demilitarizovati ili denacifikovati taj deo zemlje.
Međutim, ono što Rusija može da uradi je da upotrebi vojne i diplomatske mere (pojedinačno i u kombinaciji kroz svoj novi pristup) kako bi stekla kontrolu nad svim teritorijama koje smatra svojima na istočnoj strani Dnjepra, uključujući moguće i sami grad Zaporožje sa više od 700.000 ljudi.
Nova linija kontakta (LOC) zatim bi mogla biti kontrolisana isključivo od strana nezapadnih snaga raspoređenih kao deo mandata UN, dok bi Ukrajina mogla biti primorana da demilitarizuje sve što ostane pod njenom kontrolom na istočnoj strani Dnjepra.
Svo teško naoružanje moralo bi biti povučeno na zapad u cilju uspostavljanja masivne demilitarizovane zone (DMZ), dok takođe postoji mogućnost da ovaj region „Transdnjepra“ dobije političku autonomiju ili barem kulturnu autonomiju kako bi se zaštitila prava etničkih Rusa i onih koji govore tim jezikom.
Ovaj scenario je prvi put razmatran u martu i mogao bi poprimiti oblik, sa zapadnim delom zemlje, koji bi mogao prihvatiti NATO trupe kao deo aranžmana koji će biti naknadno opisan.
Ukrajina bi mogla biti odvraćena od kršenja prekida vatre zbog toga što bi demilitarizovana zona stavila zemlju u nepovoljan položaj za tako nešto, dok bi Rusija bila odvraćana „bezbednosnim garancijama“ koje je Ukrajina ove godine obezbedila sa nizom NATO zemalja, što se faktički odnosi na podršku po „Članu pet“.
Iako Rusija može upasti u DMZ, NATO bi takođe mogao upasti u Zapadnu Ukrajinu ili čak preći Dnjepar, bilo zbog brze intervencije ili zbog već raspoređenih trupa zapadno od reke u skladu sa podrazumevanim dogovorom sa Rusijom.
Ono što je detaljno izloženo u prethodnim redovima, predstavlja maksimum koji Rusija realno može postići s obzirom na nove vojno-strateške okolnosti u kojima se nalazi više od 1.000 dana od početka specijalne operacije.
Putin je konačno započeo penjanje po lestvici eskalacije kako bi odvratio Zapad od još većih provokacija tipa planova da ga prinude na zamrzavanje postojeće linije kontakta i zatim, možda, prihvatanje raspoređivanja zapadnih/NATO mirovnih snaga na toj teritoriji.
Pragmatičan dogovor
Takav scenario bi bio potpuno neprihvatljiv za Putina iz perspektive nacionalnih bezbednosnih interesa Rusije i interesa njegove lične reputacije, nakon što je obećao da će zaustaviti širenje NATO-a u Ukrajini.
Međutim, zadržavanje severnoatlantskog bloka zapadno od Dnjepra, dok bi se sve istočno od njega i severno od administrativnih granica četiri bivše ukrajinske oblasti koje su se pridružile Rusiji u septembru 2022. godine, privremeno nazvano „Transdnjeparskom“ regijom, demilitarizovalo, bilo bi prihvatljiv kompromis.
Tramp bi mogao smatrati da je ovo dovoljno pragmatičan dogovor sa kojim bi mogao da se saglasi, jer se može predstaviti kao pobeda za sve relevantne strane u sukobu (na primer, Rusija je osvojila teritoriju i stvorila demilitarizovanu zonu duboko unutar Ukrajine; Ukrajina je nastavila da postoji kao država; SAD su faktički uključile Zapadnu Ukrajinu u NATO).
Ovaj dogovor bi mogao stupiti na snagu i pre toga da bilo koja strana „eskalira da bi deeskalirala“ pre njegove inauguracije, i ovo je „kompromis koji čuva obraz svima“ kako bi se izbegao treći svetski rat.
Naravno, bilo bi bolje da se o ovome dogovore bez izazivanja krize slične kubanskoj, koja bi mogla da izmakne kontroli, zbog čega bi trebalo da njihove diplomate počnu, već sada o tome razgovarati, ili da diplomate treće zemlje kao što je Indija predlože ovu ideju iza kulisa kako bi pokrenule proces.
Putinov novi (i po nekima previše odlagani) pristup signalizira da neće prihvatiti zamrzavanje postojeće linije kontakta, a posebno ne raspoređivanje NATO mirovnih snaga na toj teritoriji, i da će eskalirati kako bi to izbegao.
On bi mogao čak i da „pređe granicu“ i upotrebi taktičko nuklearno oružje u Ukrajini (i/ili po NATO-ovom logističkom centru u Moldaviji) ako oseti da je doveden u ćorsokak zbog potencijalnih provokacija Zapada (na primer, destabilizacije i invazije na Belorusiju).
Zapad bi stoga trebalo da počne ozbiljno da shvata Putina nakon što je konačno počeo da se penje po lestvici eskalacije, jer bi najgori scenario, treći svetski rat, mogao postati neizbežan ako ga preterano pritisnu.
M.K. (Webtribune.rs)
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
