Turska je napravila zaokret prema Rusiji pod uticajem rastuće tenzije između Ankare i Zapada.
Lični susret Putina i Erdogana već je doveo do porasta anksioznosti analitičara, iako ne postoji ništa neprirodno u koracima Ankare. Ovi koraci imaju samo jedan cilj- želju Erdogana da zadrži monopol na vlasti.
U principu, motivacija turskog lidera je jasna kako u vođenju unutrašnje tako i spoljne politike. U ovom slučaju, Rusija je izabrana kao protivteža Zapadu, eli ne kao nešto globalno kako to zapadni analitičari pokušavaju da predstave.
Prva i osnovna točka koja određuje zaokret ka Rusiji je ekonomija. Šteta nanesena turskoj ekonomiji uvođenjem sankcija od strane Rusije nakon rušenja ruskog aviona je bila ekstremna. U planovima Erdogana ekonomski faktor sada igra glavnu ulogu.
Turski lider je u predizbornoj kampanji unapred definisao privredni napredak i to je razlog njegovog političkog uspeha. U narednom peridou turski birači bi mogli da mu oproste mnogo toga na osnovu ekonomskog razvoja a Rusija je jedan od vodećih “motora” u tom procesu.
Rusko tržište pruža mnogo ključnih ugovora i poslova. A da se i ne priča o ruskom gasu, čija isporuka, uzgred, nije bila pod sankcijama.
Usled pogoršanja odnosa sa Moskvom, Ankara je napravila izbor u korist jačanja saveza sa Briselom, težeći da dobije bezvizni režim sa EU i finansijsku pomoć za rešavanje migrantske krize, kao i intenziviranje procesa pristupanja Turske EU.
To bi obezbedilo bezuslovnu podršku turskog biračkog tela jer bi Turska lako pristupila tržištu rada EU. To je bio scenario koji je Erdogan osmislio kako bi svoj lični stav učvrstio u vidu transformacije Turske države. Ali taj scenario nije bio uspešan jer je Erdogan koristio “migracione ucene” protiv EU. I evropske prestonice ne mogu da oproste takve stvari.
U svetlu toga, pojedini analitičari smatraju da je okretanje Erdogana ka Moskvi ustvari “zastrašivanje Zapada da bi se dobilo obećano.” To nije tačno.
Okretanje ka Moskvi je učinjeno u trenutku kada je Erdogan bio uveren da je dobijanje bezviznog režima od EU nemoguće a preseljenje migranata je bilo obezbeđeno po mnogo drugačijim uslovima od očekivanih. Brisel ga je prevario, dobio je sporazum o migracionim tokovima a zauzvrat nije dao ništa. Ovo je, uzgred, klasična evropska politika.
Biračko telo nije prihvatilo evropske brednosti kao šargarepu a vlada je počela da traži alternativu.
U ovom slučaju, postojala je samo jedan alternativa- uspostavljanje odnosa sa Rusijom, što bi dovelo do porasta ekonomskih odnosa i porasta ruskih turista u turskim centrima, kao i otvaranja mogućnosti da Turska postane čvorište za isporuku ruskog gasa Evropi, što bi doprinelo dijalogu sa Briselom.
Prisustvo migranata u Turskoj takođe počinje da iritira birače i nešto se mora uraditi po tom pitanju. A već je poznato kako Turci neutrališu pretnju migrantske krize- otvaranjem vatre na ljude koji samo prelaze granicu.
Webtribune.rs
