Događaj koji sledi dogodio se na kraju 2003. godine. Tih godina mobilni telefoni su još uvek bili retkost za obične ljude i uglavnom u se koristili fiksni.
Bila je to sredina radne nedelje, odrasli su bili na poslu, kod kuće je bila samo Anjutka koja je išla u šesti razred. Tek što se vratila kući iz škole i spremala se za ručak, zazvonio je telefon.
Toška, njihova mačka koja je sklupčana ležala pored stola sa telefonom, zamjaukala je i pobegla. Anjutka se javila na telefon:
– Zdravo.
Prvo se začuo zvuk u slušalici, a onda se oglasio nepoznati, jedva čujni muški glas:
– Mogu li dobiti Sergeja?
– Na poslu je, pozovite ga tamo – onda se ponovo čuje šum u prijemniku i veza se prekida.
Anjutka je ručala, a potom počela da radi domaći. Zatim je otišla da kupi mleko, hleb i ribu za mačku.
Mama joj je, kao i uvek, ostavila novac i spisak na kuhinjskom stolu. U povratku je ćaskala sa komšinicom, a zatim se, videvši svog oca, setila poziva.
– Tata, je li te zvao neki čovek?
– Koji čovek, da li se predstavio?
– Ne, tražio je tebe, rekla sam da si na poslu i da te zove tamo, prekinuo je vezu. Glas je bio čudan, jedva sam razumela šta govori.
– Ako mu trebam, nazvaće.
Uveče, za večerom, zazvonio je telefon. Toška je opet izvio leđa i dugo mjaukao. Ovoga puta javio se Sergej:
– Zdravo, zdravo, ali recite mi – počeo je da sluša, a zatim spustio slušalicu iznerviran.
– Ko je to? – pitala je njegova supruga.
– Ne razumem, buka, onda te je neki tip spomenuo – Katja, Katjuša i rekao, nešto kao – kako to može biti. Ukratko, glupost.
Potom su roditelji otišli na roditeljski sastanak, a Anjutka je ponovo ostala sama. Ona i Toška trčale su po kući – zadirkivala ga je lukom na uzici. Telefon je zazvonio, Anjutka se javila:
– Zdravo.
A onda je ponovo začula isti čudni glas, zvučao je kao iz bureta:
– Izjavite Sergeju saučešće od Stepanova iz Voronježa, žao mi je zbog Katje. Reci mi … – i veza se prekinula.
Anjuška je slegnula ramenima, baš kao što je i njen tata rekao, nekakve gluposti. Iako je ponovo pomenuo ime njene majke, možda je pogrešio. Ništa nije rekla roditeljima, a po njihovom povratku sa roditeljskog nije imala ni kad, ocene nisu bile baš sjajne.
Ali, u subotu ujutru desilo se ono najgore – njena majka je preminula. Posle sahrane, kako je vreme prolazilo, a Anjutka se upoznala sa značenjem reči – saučešće, setila se tog telefonskog poziva. I rekla je ocu.
– Stepanov iz Voronježa? Tako je i on umro godinu dana nakon diplomiranja. Kako to može biti? Da li joj je telefonom predvideo smrt sa onog sveta?
Njen otac je sedeo zamišljeno, a zatim rekao:
– Inače, voleo je tvoju majku, ali je ona izabrala mene. Stepanov je zatim otišao u Voronjež. Da … Mi uopšte ne znamo šta je zapravo – smrt.
Webtribune.rs
