Ova priča govori o mojoj tetki, sestri moje majke. Zvala se Elizabet, a ja sam je zvala tetka Liza. Živela je u selu u predgrađu Orjolske regije, zajedno sa mojom bakom. Stoga smo ih majka i ja posećivale svakog leta.
Svi oko nje su smatrani pomalo čudnim, ali meni je ona uvek izgledala tajanstveno. Kad sam bila mala, zaista sam volela da ih posećujem.
Istovremeno sam i volela tetku i pomalo je se plašila. Volela sam da je gledam, skrivajući se da me ne vidi, veoma me je zanimalo šta radi. Naslonila bi se leđima na drvo jabuke, pričajući mu, kako mi se tada činilo na njihovom jeziku.
Ili bi legla nasred bašte leđima okrenuta ka zemlji, ruku i nogu raširenih u stranu, zatvorenih očiju i ležala je tako kako mi se činilo veoma dugo, ili bi odlazilia u šumu, i tamo ostajala nekoliko dana.
Iz šume se uvek vraćala, kako mi se činilo, tužna i ćutljiva, iako gotovo nikada ni sa kim nije razgovarala. Nekako nisam mogao da odolim i pitala sam baku gde je i zbog čega išla.
Baka mi je, odmahivajući, rekla da je to stara priča, a da Lizka, kako ju je zvala, još uvek čeka svog šumskog mladoženju. Ništa nisam razumela reči svoje bake, ali shvatila sam da ne mogu da čekam više, a to što mi je rekla učinilo mi je ovu priču učinilo još zanimljivijom.
Srpski doktor: Lek protiv korone je lako nabaviti – Tu je pored vashttps://t.co/qyoaHEs7Pd
— Webtribune.rs (@WebtribuneRs) October 30, 2020
Jednom, kad je tetka legla leđima naslonjena na zemlju, prišla sam joj što bliže, htela da čujem da li diše ili ne, i rekla mi je tihim glasom: – lezi pored mene, a ja sam poslušno legla.
Tada mi je rekla da počnem da dišem tiho i mirno, pokušavajući da se uklopim u njen ritam. Potom je prestala da diše, i rekla mi je: diši sa Zemljom, i zaista sam čula kako Zemlja diše, činilo mi se da ležim na njenom ogromnom stomaku i kotrljam se kao na ljuljašci.
Na udisanju – glatko nagore, na izdisaju – nadole. Kad se završilo, pogledala sam je iznenađenim očima, a ona je, smejući se, rekla da je sve u redu i da sam bila vrlo osetljiva i veoma slična njoj. A takođe me je pozvala da pođem s njom u šumu i bez obzira što brinem, ona će sve objasniti majci.
Mama je nekako nevoljno, ali je ipak pristala i pustila mene i tetku da uđemo u šumu, na šta joj je obećala da ćemo se vratiti pre mraka.
Ujutro smo pošle u šumu. Mislim da je ovo bilo jedno od najživljih sećanja na moje detinjstvo. Šuma na tim mestima nije bila ni prohodna. Ali tetka je poznavala takva mesta da mi nismo ni primetili ovo gusto granje.
Dok smo šetali do šume, ona je vrlo veselo cvrkutala i za mene je to bilo vrlo iznenađujuće, nikada je nisam čula da tako veselo i toliko govori. Tetka Liza je rekla da će mi pokazati svoju omiljenu livadu, na kojoj ima toliko bobica i pečurki, a da ih nisam ni videla u prodavnici u gradu.
Rekla je da će me predstaviti svojim prijateljima i takođe mi pokazati nešto što ne bih smela nikom da kažem kod kuće. Sve me je to impresioniralo i fasciniralo. Nisam razumela kada sam se pridružila njenoj energiji i više nisam hodala pored nje, već sam skakala, kružila i smejala se.
Tako smo nas dve trčale do šume, tamo smo se lako probile kroz gusto šiblje, na putu ona me je upoznala sa svojim prijateljima, a to su bila drveća. Za svakog od njih imala je svoju privlačnost: draga, lepotica, slatkica itd.,
Naslonila bi se na njih i razgovarala. Tada me je pozvala da priđem ovom drvetu i stanem na isti način, a ja sam leđima počela da osećam kako život teče duž debla drveta i kako me ovo drvo ispunjava životom sa neverovatnom ljubavlju.
Tako smo došli do čistine, koja je zaista bila prepuna bobica i pečurki, ali pronašli smo slobodan komad i pali nazad na travu, produbljujući pogled u nebo.
Tetka Liza me je naučila da se povežem s njim i pogledam u ovu dubinu bez dna, u ovu Beskonačnost i osetim celu Večnost Univerzuma na sebi. Bilo je toliko impresivno i emocionalno da sam briznula u plač, ne razumejući zašto.
Zagrlila me je vrlo nežno i rekla da je dobro, da je to moja Duša koja je plakala od radosti jer se probudila. U ovim njenim rukama, želela sam da saznam sve od nje, o njenom misterioznom mladoženji. I pitala sam za njega. Tetka Liza je zaćutala, razmišljala, činilo mi se da sumnja da li da kaže ili ne, ali nakon nekog vremena uzela me je u naručje i započela svoju priču.
Rekla je da pouzdano zna da je ona, tetka Liza, najmlađa sestra u porodici i tako su njene sestre, kada je imala pet godina, ušle u šumu da beru pečurke i povele je sa sobom. Prvo ih je pratila, a zatim joj je postalo dosadno, nije razumela zašto su sestre tražile pečurke tamo gde nisu, pokušavala je da im kaže nešto, ali sestre je nisu slušale.
Za malu Lizu je već tada bilo očigledno da pečurke imaju svoj sjaj, a bobice svoj, da je to vidljivo i da sve svetli u drugom pravcu i treba tamo ići. Kada je sestre nisu poslušale, Liza se uvredila i sama je otišla tamo, odlučivši da pokupi punu korpu pečuraka i bobica.
I zaista je izašla na ovu čistinu, na kojoj one sada sede i počela da bere pečurke i bobice, kad je košara bila puna, Liza je otišla kod svojih sestara, ali njih nije bilo.
Pozvala ih je, ali je niko nije čuo. Liza se nije plašila, sigurno je znala da je niko neće povrediti u šumi, i vratila se na čistinu. Ali ovaj put je na čistini sedeo mladić.
Danil, dok joj se predstavljao, pitao je Lizu šta sama tako mlada dama radi u šumi, a Liza mu je rekla sve, o sestrama, o sjaju i kako je nisu slušali. Vrlo pažljivo je slušao Lizu, posebno zbog sjaja očiju, puno je pitao, i šta je još videla, a Liza, osećajući da su je konačno razumeli, ispričala mu je sve o drveću, i o žbunju i travama. Danil joj je takođe rekao mnogo stvari i naučio je da se poveže sa Univerzumom.
Takođe joj je rekao da on Danil želi da se venča sa Elizabet i ako ga ona želi i ne zaboravi, za neko vreme, kada Lisa postane punoletna, doći će po nju i povesti je sa sobom u svoju zemlju, koja je sada postala nevidljiva za čoveka, ali postoji i oni, stanovnici ove zemlje ponekad odlaze u svet ljudima. A Liza mu je tada odgovorila da nema ništa protiv (što ga je nasmejalo od srca) i da će ga čekati koliko god je potrebno.
Pa joj je, pristavši, dao lanac sa amajlijom, koji je bio napravljen od drveta, čiji sjaj Liza još nije videla. Danil je rekao da će ih vezati ovaj amulet i da ako zaista želi da komunicira s njim, onda treba da ga uzme između dlanova, prisloni dlanove k srcu i on će je čuti.
Zatim je stavi na svoja ramena i ode u selo. Liza se ovog trenutka seća kao najsrećnijeg, jer je Danil ponekad postajao neverovatno velik, a Liza kao da je preletala vrhove bora, zatim je postala toliko mala da je živela život sa mravima i insektima. Tako su stigli do ivice šume. Danil ju je spustio na zemlju i rekao joj da otrči kući i sačeka ga, a on će sigurno doći.
Nakon što je potrčala kući, Liza je bila veoma iznenađena, ispostavilo se da je nije bilo tri dana i da su je svih ovih dana ljudi iz celog sela tražili.
Započeli su ispitivanja, ispitivanja Lizinog tela i svi njeni odgovori i priče o Danilu i o činjenici da je obećao da će je oženiti, doživljavani su kao bolesna mašta deteta koje je toliko vremena provelo u šumi.
I dalje me smatraju nenormalnom. Teta Liza je kroz smeh završila svoju priču. Bila sam u takvom zaprepašćenju da nisam mogla da se pomerim, samo sam pitala: – a da on nije došao? Tetka Liza je vrlo ozbiljno rekla: – Ne još, ali čekam. „A amulet?“ Pitala sam, gde je on? Imam ga – odgovorila je tetka Liza, ali u poslednje vreme nisam čula Danila i zato tako često trčim u šumu, nadajući se da me čeka na čistini.
Sa ovim rečima je brzo ustala i rekla da treba požuriti, inače nećemo imati vremena da vidimo šta mi je obećala, jer je moja majka već kod kuće zabrinuta. I otišli smo u šumu, gde mi je pokazala jazbinu vuka, koje sada nije bilo, a u njoj je bio čopor zanimljivih vučića, za koje mi je moja tetka strogo naredila da ih ne diram rukama, jer vuk zna nju, ali mene ne.
Bilo je to još jedno čudo koje mi je tetka dala. Otišli smo kući. Mama je već bila na putu da nas traži, i činilo mi se da kad nas je videla, nekako je odahnula sa olakšanjem.
Nekoliko dana kasnije otišli smo kući. Nikad više nisam videla tetku Lizu. Baka je rekla da je otišla u šumu i da se više nije vratila. U selu misle da ju je ubio vuk, ali znam da je Danil došao, a moja tetka Liza je otišla s njim.
Kako znam? Primila sam poruku. Kao odrasla osoba išla sam kući s posla, kroz park i, ili mi je veverica ili neka ptica bacila isti amulet pod noge, koju sada nosim bez skidanja i sećam se svoje voljene i neshvaćene tetke.
Webtribune.rs
