Moj prijatelj Aleksej, nazovimo ga tako, živi u Moskvi. Ono što mu se dogodilo pre oko tri godine, još uvek ne može da zaboravi.
Jednog dana se, sa kolegama na poslu, prepirao oko neke teme u vezi sa drugim svetom. Moram da kažem da je Aleksej do tada bio vrlo skeptičan prema različitim manifestacijama svega toga (duhovi, demoni, zli duhovi – sve je to plod naše mašte – tako je verovao do nekog vremena).
Dakle, ono oko čega su se tada svađali više nije važno, samo zapamtite Aleksejeve reči:
„Voleo bih da mogu da vidim nekog đavola. Onda bi ovakvi razgovori imali više smisla“.
Sećam se da je neko tada prokomentarisao da ne bi trebalo da ga priziva, na šta je odgovorio:
„Ma dajte, nisam ga video u životu. Svake večeri gledam horor priče i dobro spavam. Moj nervni sistem je jak, nije poput nekih.“
Razgovor je završen i vrlo brzo zaboravljen. Od tada prolaze otprilike dve nedelje
Aleksej se kući vraćao kasno uveče. Metro je i dalje radio. Istina, gotovo bez putnika. Možda samo nekolicina putuje u to doba. Seo je i počeo da čačka telefon. Vozio se nekoliko stanica.
Svi su izašli, nakon čega je ostao sam u prevozu. Vozio se još pet stanica. Sedeo je tako, kako kaže, listajući Instagram. Oko njega nije bilo nikoga.
U jednom trenutku podiže pogled i u momentu se, kako kaže, trgne od iznenađenja. Čovek sa štapom sedeo je nasuprot.
Očigledno je ušao na stanici, mada je imao osećaj da niko nije ušao. Teško je ne primetiti ljude koji ulaze i izlaze, čak iako ste udubljeni u čitanje.
U svakom slučaju. Spustio je pogled na telefon, sedeći i dalje. I dalje je razmišljao kako ga nije primetio, mada sve je moguće. Listao je Instagram i dalje, ali znatiželja je bila jača.
„Ne, ne, da, pogledaću ga. Metro je prazan, ali je seo nasuprot. To je čudno. I nekako čak i neprijatno. Činjenica je da me gleda.“, mislio je u sebi Aleksej i podigao pogled.
Po izgledu je čovek sasvim običan. U crnom odelu, okovratnik je zakopčan svim dugmadima. Samo lice deluje nekako bledo. Beretka je povučena do samih obrva i, kao što je već primetio, držao je štap u ruci.
Prošli su dve stanice. A on je samo mislio o saputniku prekoputa: „Kad bi bar izašao. Ili bih možda trebalo da promenim sedište. Ali bilo bi neprijatno. Shvatiće da bežim od njega. Neću obraćati pažnju. Kako ne obratiti? Gleda pravo, ni ne pokušavajući da sakrije pogled. Bulji u prazno.“
I ja sam, kaže, konačno odložio telefon. I počeo sam da ga gledam. A činilo mi se (mada se možda samo činilo) da on nikada, čak ni u jednom trenutku dok sam ga gledao, nije ni trepnuo.
Sedim, a strah počinje da me obuzima. Neopravdani strah. Mislim, da li je živ? Šta mi samo za ovo vreme nije provalilo kroz glavu. Ostala je samo još jedna stanica. Jedva sam čekao da ustanem i pobegnem.
A onda me ubio.
Sedi, sedi. Zagledao se u tišini. A onda je rekao:
– Hteo si da me vidiš.
Suv glas, ali savršeno jasan. Nije bilo jasno: da li je to pitanje ili konstatacija?
Upravo u tom trenutku, rekao sam, setio sam se svog razgovora pre dve nedelje na poslu.
Noge su mi se skoro oduzele kad sam shvatio KO TO MOŽE BITI.
Srećom, metro je počeo da usporava, došao je do moje stanice. Ćuti, čeka odgovor. Ili reakciju. Ali reakcija je brzo usledila kada su se otvorila vrata vagona.
„Nikada ranije nisam trčao ovako“, kaže Aleksej. Srećom, nije vikao, iako je želeo. Trčao sam peronom do pokretnih stepenica ne osvrćući se, zastrašujući retke putnike u metrou. Tek kod kuće sam došao k sebi.“
Eto priče. Verovali ili ne. Aleksej se od tada zakleo da neće u razgovoru spominjati zle duhove. Inače, ne pije, ne puši, a sada više ni ne psuje.
Webtribune.rs
