Kao i uvek kada neka poznata osoba umre na misteriozan način, pojavila se teorija zavere. U ovom slučaju, počele su da kruže glasine da zamrznuto telo u stvari nije bilo Ranovo i da je on u stvari promenio ime i postao ambasador u Italiji.
Oto Ran (1904.-1939.) živeo je prilično fascinantan život. Rođen je u Nemačkoj, gde je odrastao uz fanatično interesovanje za legende svoje države.
Što je bio stariji, njegova interesovanja su se postepeno širila na čitavu Evropu, a posebno na priče o skrivenoj lokaciji Svetog grala. Na njega je posebno uticala epska francuska srednjevekovna poema „Perseval“ i verovatno Vagnerova opera iz 1882. godine, „Parsifal“, obe zasnovane na priči o Svetom gralu.
Kao mladić, odlučio je da krene u potragu za Svetim gralom, a kao primarni izvor informacija je koristio „Perseval“. On je početkom tridesetih godina završio u Francuskoj. Verovao je da je srednjevekovna jeretička hrišćanska grupa „Katari“ sakrila Sveti gral u ili nedaleko od zamka Montsegur na jugozapadu Francuske. On ni posle silnog istraživanja nije uspeo da pronađe gral, mada je naišao na zanimljivu mrežu tunela. Napisao je knjigu o svojoj neplodnoj potrazi i rekao da će nastaviti da traži.
[adsenseyu1]
Jedan od čitalaca knjige je sasvim neočekivano bio Hajnrih Himler, šef nacističkog SS-a. Himler je želeo da Ran nastavi sa svojom potragom i ponudio se da mu plati da to učini. Ran je oklevao pošto se nije slagao sa većim brojem nacističkih ideja, ali bio mu je potreban novac da nastavi svoju potragu. U svakom slučaju, nije mogao da kaže ne Himleru.
Ran je sledećih par godina prečešljavao Evropu uzduž i popreko ne bi li pronašao gral.
Vreme je bezuspešno prolazilo, a vlast je uskoro postala nestrpljiva. To, ali i neki drugi faktori (Ran je otvoreno priznao da je homoseksualac, a moguće je i da je bio Jevrej sa majčine strane) doprineli su da Ran dobije novi zadatak od SS-a, tj. da sprovodi izvesne zadatke u koncentracionom logoru Dahau.
Ran je bio nezadovoljan što nije mogao da nastavi svoje životno delo, ali i užasnut onim što je video u logoru Dahau. Ran je u februaru 1939. godine napisao pismo zvaničniku SS-a: „Moram vas zamoliti da prihvatite moje trenutno otpuštanje iz SS-a. Razlozi su toliko ozbiljni da ih ne mogu objasniti pismenim putem“.
Ran je uskoro saznao da se SS ne može napustiti. Pojavila se vest da ga nacistička hijerarhija traži radi izvršenja disciplinske kazne. Ran je ubrzo pobegao i uspeo da nestane.
[adsenseyu4]
Nije mu bilo ni traga ni glasa do 13. marta 1939. godine, kada je njegov zamrznut leš otkriven u austrijskim planinama.
Kako je on dospeo tamo? Da li je pokušavao da napusti nacističku teritoriju? Kako je tačno umro? Nije bilo nikakvih konkretnih odgovora, pa je posle nekoliko rasprava zvanično objavljeno da je Ran izvršio samoubistvo.
Oto Ran
Međutim, bilo bi to veoma čudno samoubistvo na osnovu navedenih činjenica.
Kao i uvek kada neka poznata osoba umre na misteriozan način, pojavila se teorija zavere. U ovom slučaju, počele su da kruže glasine da zamrznuto telo u stvari nije bilo Ranovo i da je on u stvari promenio ime i postao ambasador u Italiji.
Međutim, pojavila se i tvrdnja od nekih analitičara da je Ran uspeo da pronađe Sveti gral, te da je na kraju ubijen kako ne bi odao neverovatnu tajnu.
Bez obzira na njegovu misterioznu smrt, Ranov život je bio prilično fascinantan. Neki čak kažu da je Ran bio inspiracija za film Indijana Džouns.
Za 35 godina života, Ran je postao akademik, istoričar, lovac na Sveti gral, istraživač, filozof, mistik… mnogi to ne postignu za ceo život.
Webtribune.rs
[adsenseyu5][adsenseyu5]
