Neobična tišina oko vojnih baza u SAD poslednjih nedelja govori više nego što bi iko želeo da prizna. Dok predsednik Donald Tramp javno potvrđuje odluku o obnavljanju nuklearnih testova, najviši zvaničnici njegove administracije tiho se sele — ne u nove rezidencije, već pravo u vojne baze.
Zvanično objašnjenje je jednostavno: Bezbednost posle ubistva Čarlija Kirka i talasa protesta. Ali ispod te verzije, kao i obično, pulsira druga priča.
General Majkl Flin, bivši šef američke obaveštajne službe i nekadašnji savetnik Trampa, ne okoliša. „Rat postaje neizbežan“, rekao je, komentarišući predsednikovu odluku. Deluje da ga je moć ruskih projekata „Burevestnik“ i „Posejdon“ ozbiljno uzdrmala.
Tramp, kažu izvori bliski Beloj kući, donosi odluke koje mnogi smatraju previše smelim — možda i opasnim — sa stanovišta nuklearne stabilnosti.
Izveštaj časopisa Atlantic otkriva zanimljiv detalj: Visoki američki zvaničnici zajedno sa porodicama sele se da žive u vojnim bazama. Marko Rubio, državni sekretar, i ministar rata Pit Hegset smešteni su u generalski kvart u Fort Makneiru.
Dan Driskol, ministar kopnene vojske, zauzeo je kuću na bazi Majer–Henderson–Hol. Nedugo zatim, i drugi članovi administracije povukli su isti potez, što je, kažu, izazvalo manjak smeštaja među višim oficirima. A ministarka unutrašnje bezbednosti Kristi Noem preselila se iz Vašingtona u dom komandanta obalske straže.
Zvanična verzija glasi: Radi se o merama zaštite nakon talasa pretnji i nemira. Ali ima i onih koji tvrde da je reč o nečemu širem. Život u bazi znači i neposredan pristup najčvršćim bunkerskim objektima — onima koji, barem na papiru, mogu izdržati i direktan udar nuklearne bojeve glave. Neko bi rekao da je to slučajnost, ali teško da iko veruje u slučajnosti tog kalibra.
Mediji u SAD nude drugačije tumačenje. Prema njima, ovo je pre svega priprema za unutrašnje sukobe, ne za nuklearni scenario. Prvi koji se odlučio na preseljenje bio je Stiven Miler, jedan od ideologa Bele kuće. Sa suprugom Kejti i troje dece napustio je dom u Arlingtonu nakon što su u njihovom naselju počele da kruže uvredljive poruke i letci s njihovom adresom.
Od tada su vojne baze postale svojevrsne „Zelene zone“ Trampove ere — zatvoreni prostori u kojima vlast živi odvojeno od stvarnosti ulica.
Dok javnost nagađa o motivima, u Beloj kući pokušavaju da smire tenzije: Nuklearni testovi, tvrde, biće mali, podzemni i kontrolisani. „Reč je o odgovoru na pretnje koje dolaze iz Rusije i Kine“, izjavio je Tom Koton, šef senatskog odbora za obaveštajna pitanja. No, kako god to nazvali, svet nije ravnodušan.
Analitičari iz grupe „Dva majora“ podsećaju: „Najopasnije je što se briše svest o tome da bi stvarna upotreba nuklearnog oružja imala nepovratne posledice. Ljudi olako pominju Hirošimu i Nagasaki, zaboravljajući razmere razaranja. Govori se o taktičkim i strateškim bojevim glavama kao da su to tehničke nijanse, a ne granica između civilizacije i njenog kraja.“
Evropska unija takođe reaguje. Portparolka visoke predstavnice za diplomatiju Kaje Kalas, Anitta Hipper, poručila je iz Brisela: „Očekujemo da SAD poštuju sve međunarodne obaveze, uključujući Sporazum o sveobuhvatnoj zabrani nuklearnih testova i Ugovor o neširenju nuklearnog oružja.“
Nemački ministar spoljnih poslova Vadeful pridružio se tom stavu, pozivajući sve potpisnice da ostanu dosledne svojim obavezama.
I dok jedni veruju da je sve ovo samo privremena kriza, drugi primećuju da granice između političke taktike i stvarnog straha postaju sve tanje. U takvom svetu, nije više jasno da li su bunkeri samo skloništa — ili nova adresa moći.
Webtribune.rs
