Odgovornoj osobi jedne novosadske firme, koja je u dvorištu nekadašnjeg „Hemika“ u Kikindi mimo propisa uskladištila opasni otpad, određeno je policijsko zadržavanje do 48 sati. Osumnjičeni se tereti za krivično delo unošenje opasnih materija u Srbiju i nedozvoljenu preradu, odlaganje i skladištenje.
Iako kikindska kompanija poslednjih godinu dana ima dozvolu za odlaganje određene količine opasnih materija u svojim skladištima, policija je shvatila da je na tom mestu odloženo mnogo više otpada i na većem prostoru nego što je dozvolom propisano čak 300 tona opasnog otpada.
[adsenseyu1]
Pronađeno je i mobilno postrojenje za tretman otpada, o čemu će Pokrajinski sekretarijat za urbanizam i zaštitu životne sredine obavestiti Republičku inspekciju, jer je taj problem u njenoj nadležnosti.
Mediji spekulišu da je reč o ambalaži od pesticida, rastvarača i lepka, pa i tečnom otpadu u buradima.
Prof dr Ilija Plećaš, naučni savetnik Instituta za nuklearna istraživanja „Vinča“, za Sputnjik kaže da je razlika između ovog i nuklearnog otpada ogromna, ali da to ne znači da je ovaj manje opasan.
„Opasan otpad mogu biti razne hemikalije koje su korišćene u industriji, koje su vrlo otrovne i opasne. Jedna od njih je recimo piralen, ulje koje se koristi za hlađenje u transformatorima. To je jako opasan, kancerogen otpad, to su uglavnom hemijska jedinjenja“, objašnjava.
Okružni sud u Obrenovcu doneo je prve presude za ilegalno skladištenje otpada 2018. godine. Dve osobe su osuđene na četiri godine zatvora i 600.000 dinara, odnosno godinu i po dana zatvora i 150.000 dinara kazne.
Činilo se da je počeo ozbiljan obračun sa nemarnim privrednicima koji za sobom seju otpad opasan po zdravlje, ali je onda prošle godine takav otpad pronađen na području Pančeva.
Prof. dr Darko Nadić kaže da su takvi slučajevi zločina prema životnoj sredini dobrim delom produkt nekontrolisane privatizacije, jer se nije znalo ko zbog čega kupuje i šta radi sa opasnim materijama. Kada je u pitanju uvećavanje profita, ljudi ne brinu mnogo o životnoj sredini i onda dolazi do ovakvih situacija, ali to je rešiv problem koji je pitanje političke volje, kaže Nadić, koji se na Fakultetu političkih nauka bavi socijalnom i političkom ekologijom, odnosno ekološkom politikom Srbije.
[adsenseyu4]
„Stalno dobijamo neke vrste crvenih kartona kada su u pitanju pregovori sa EU, a kada je reč o stanju životne sredine, ništa se ne radi. Procedura usvajanja nekog zakona traje i po tri godine. Recimo, još prošle godine smo u proceduri imali Zakon o klimatskim promenama, on je i dalje u proceduri. Čini mi se da otkrivamo toplu vodu. Ne možemo ništa pametno da smislimo, što neko već nije smislio, jedino da to prilagodimo našim uslovima“, kaže Nadić.
On dodaje da je, uz nedostatak svesti i savesti, veliki problem neinformisanost, ali i pritisak medija, koji reaguju tek kad se ekološki akcident desi. I kod rešenja problema nema puno mudrosti, imamo dve opcije, objašnjava Nadić.
„Možemo da uradimo skladišta, koja će biti urađena prema standardima Evropske unije, da budu u Srbiji, ali da se skladišti po tim propisima. Onda bismo bili sigurni i bezbedni, jer to su rigorozni propisi. Druga opcija je da se opasni otpad izveze iz zemlje, da se plate transport i reciklaža otpada“, objašnjava Nadić.
Srbija, koja godišnje lageruje do 80.000 tona opasnog otpada, nema veliku deponiju industrijskog otpada, a ne može ni da plaća od 1,5 do 3 evra po kilogramu za njegovo zbrinjavanje u inostranstvu.
Srbija ima još jedan veliki, uskladišten, ekološki problem — nuklearni otpad. Municija sa osiromašenim uranijom iz NATO bombardovanja, radioaktivni otpad iz medicine i industrije i drugi materijali koji zrače smešteni su privremeno u Vinči, gde se nalaze duže od 50 godina.
Iako je naša zemlja zakonima predvidela da će ove godine imati rešenje za trajno odlaganje nuklearnog otpada, do danas se ništa nije desilo.
Profesor Plećaš kaže da je prvo potrebno odrediti lokaciju za skladištenje, a dok se ono gradi, otpad koji se nalazi u Vinči potrebno je obraditi. Sa grupom autora on je napisao i knjigu o tome kako otpad može trajno da se smesti negde u Srbiji.
„Trideset godina molim državu da reši taj problem, ali odgovor svih ministara je bio: ’Neka to reši onaj u sledećem mandatu‘. Svima se, naravno, dopada rešenje koje smo predvideli, projektovali i mogu će je da se ostvari. Ja i još najmanje petoro ljudi je doktoriralo na tim problemima, dokazali smo da je moguće, samo su potrebna sredstva da se to realizuje“, objašnjava Plećaš.
Prema njegovim proračunima, potrebno je oko 20 miliona evra da bi se rešio problem skladištenja nuklearnog otpada. To nije puno novca da se oslobodimo velikog balasta, podsećam vas da je Vinča na svega 12 kilometara od Beograda, kaže on.
„Zašto to ne bi bilo negde na Staroj planini ili negde u Kalni odakle je svojevremeno vađen otpad, pa da se tamo odloži na siguran, bezbedan, naučni način, nego da bude tu, među nama. Osamsto ljudi radi u Vinči, oni svakoga dana prolaze pored hangara u kojima se nalazi nuklearni otpad“, ukazuje Plećaš.
Dakle, novac je problem u slučaju obe vrste otpada koji zagađuje prirodu Srbije i ugrožava zdravlje ljudi i životinja. Za rešenje nuklearnog otpada ga nema, a u slučaju opasnog otpada problem je u tome što vlasnici ili ne žele da plate da ga uskladište na zakonom propisano mesto, pa burad sa opasnim materijama pronalaze i arheolozi.
S druge strane, firme koje skladište opasni otpad, da bi više zaradile, što je verovatno slučaj u Kikindi, preuzimaju i veću količinu opasnog otpada od one za koju imaju dozvolu za odlaganje i tretman.
Senka Miloš (Sputnik)
