U novoj strategiji Bele kuće za Afriku, Trampov savetnik za nacionalnu sigurnost Džon Bolton rekao je kako Kina i Rusija na crnom kontinentu koriste predatorske metode i tamo ugrožavaju američku nacionalnu sigurnost, čemu će se ova uprava suprotstaviti novim pristupom.
,,Velike konkurentske sile, Kina i Rusija, brzo šire finansijski i politički uticaj širom Afrike. Oni su namerno i agresivno usmeravali svoja ulaganja u regiju kako bi stekli konkurentsku prednost nad Sjedinjenim Državama. Te predatorske metode koje sprovode Kina i Rusija sprečavaju ekonomski rast u Africi, ugrožavaju nezavisnost afričkih država, ometaju prilike za američke investicije, upliću se u američke vojne operacije i stvaraju značajnu opasnost za nacionalne sigurnosne interese Sjedinjenih Država”, rekao je Džon Bolton ranije ove nedelje na skupu u organizaciji fondacije Heritage u Vašingtonu.
[adsenseyu1]
Hoće li američko carstvo uspeti da se probudi pre bolne smrti?
Nakon Boltonovog govora, ovo pitanje je u kolumni za AH Tribune postavio Majkl Hauard i podsetio na esej kojeg je Gore Vidal za The Nation napisao davne 1986. U svom radu je Vidal imao hrabrosti da ukaže na opasnost koju cinizam predstavlja za SAD i dao rešenje za spas od urušavanja američkog carstva, nekada nedostižne ekonomije, koja se već tada morala suprotstaviti danas nezaustavljivoj Kini, čak i Japanu.
,,Da bi SAD mogle ekonomski preživeti u budućem kinesko-japanskom svetu, nužno je ući u savez sa SSSR-om. Uostalom, bela rasa je u manjini i utrkuje se sa mnogo vrlo specifičnih neprijatelja. Ako se dve supersile na Severnoj hemisferi ne ujedine, mi ćemo u najboljem slučaju završiti kao poljoprivrednici ili još gore, kao zabava za više od milijardu mračno efikasnih Azijata”, pisao je pre više od 30 godina Gore Vidal.
On je zapravo tražio način da se SAD u to vreme zbliži sa sovjetskim blokom i odustane od Niksonove i Kisindžerove politike jakih veza s azijskim zemljama na štetu Sovjetskog Saveza. No, oba kursa su podrazumevala da se SAD nikako i ni u kom slučaju ne smeju istovremeno boriti s dva jaka ,,neprijatelja”, jer takva borba neminovno vodi u propast.
Nepotrebno je podsetiti da Vašington nije poslušao Vidalov savet. Rusi su ostali ,,egzistencijalna pretnja” do pada Sovjetskog Saveza, kada je NATO pod palicom Vašingtona krenuo u svoj marš na istok. On još uvek traje. Crna Gora je progutana u junu prošle godine, dok su Ukrajina, Gruzija i Makedonija označene kao ,,pristupne članice”. Ukrajina i Gruzija su dobile obećanje da će postati punopravne članice NATO pakta još 2008.
Dovoljno je pogledati geografsku kartu Evrope i razumeti zašto su razumni ljudi bili zabrinuti zbog takvog scenarija. Trenutno tri zemlje, Norveška, Estonija i Litvanija, dele granice s Rusijom i pripadaju vojnom savezu koji je otvoreno neprijateljski nastrojen prema Rusiji.
Ukrajina i Gruzija bi, da je NATO ispunio obećanje, povećale broj neprijatelja na ruskim granicama na pet zemalja. Zapad ne pomišlja na odmor sve dok ne okupira Rusiju. Vojni sukobi u Gruziji i Ukrajini, koji su pokrenuti zbog Moskve, mogu se razumeti samo u tom kontekstu.
,,Za one koji nemaju geografsku kartu ili kome je mozak trajno oštećen propagandom Sjedinjenih Država, jedno brzo pojašnjenje. Pretpostavimo da se ruski vojni savez proteklih dvadeset godina širio prema zapadu, bombardujući i uništavajući zemlje na tom putu i da je Moskva apsorbovala Srednju Ameriku i misli o pripajanju Kanade i Meksika. Dalje, pretpostavimo da će ova hipotetička celina oko Sjedinjenih Država biti puna sistema za raketno presretanje. Naposletku, pretpostavimo da Rusija ima ružnu naviku jednostranih napada i napada na suverene zemlje, a vojni budžet jedanaest puta veći od onoga u Sjedinjenim Državama”, piše Majkl Hauard.
Svako bi vam oprostio kada biste bili zbunjeni i ako zaključite da je Rusija odmetnička država koju vodi beskrupulozna skupina nasilnika i da predstavlja ozbiljnu pretnju ne samo Sjedinjenim Državama, nego celoj planeti. U tom slučaju bi se Sjedinjenim Državama moglo oprostiti da učine sve što mogu kako bi se zaštitile od zloslutnog ponašanja Rusije. Zapravo, to bi Vašingtonu bila obaveza.
Međutim, mi se danas nalazimo usred obrnute situacija i svaka dalja priča bi za ljude koji uspevaju ostaviti emocije po strani i razmišljati logično bila suvišna. Ali idemo dalje.
Mi danas živimo u novom Hladnom ratu, ali on nije identičan onom prvom. Danas ne postoji ravnoteža između američkih i ruskih snaga. Konačno, Varšavski ugovor je raskinut 1991. godine i Rusiji više ne treba skupa i nepotrebna dominacija nad tuđim zemljama, a posebno ne da izvozi svoju ,,ideologiju”, kao što je SSSR pokušavao izvoziti socijalističke revolucije i na to trošio velike svote novca.
Situaciju je vrlo jednostavno objasniti. Vašington želi svetsku dominaciju, dok Moskva želi nacionalnu sigurnost i multipolarni svetski poredak. Rusija nije ni konkurent, a kamoli pretnja Sjedinjenih Država, kao što u novoj američkoj strategiji za Afriku, tvrdi Džon Bolton.
S druge strane, Kina možda jeste. Nakon što je s bruto domaćim proizvodom izraženog u smislu pariteta kupovne moći već pretekla Sjedinjene Države i postala prva ekonomija sveta, Kina sada može osporiti tvrdnje američkog carstva kako samo SAD imaju pravo na globalnu hegemoniju. Nijedan kineski čelnik neće promeniti kurs ove politike.
[adsenseyu1]
To znači da su upozorenja Gorea Vidala, od pre više od trideset godina, danas još aktuelnija. Naime, ako Sjedinjene Države žele zadržati status supersile, onda su Amerikancima nužne prijateljskije veze s Rusijom. Naravno, bilo bi nužno i izbeći trku u naoružanju i ne ulaziti u ruski prostor uticaja, ali nikome u Vašingtonu nije stalo do toga.
Demonizovanje i izazivanje Rusije, za SAD je kontraproduktivno i predstavlja gubitak vremena. No, kako je ovo proces koji traje godinama, Moskva se udružila s Pekingom, kao i druge srednje i male zemlje koje trpe pritisak i zlostavljanja Vašingtona.
Razmislite o Iranu, velikoj i moćnoj zemlji kojoj je Vašington objavio rat u svim sektorima privrede. Evropa može biti dovoljno nemilosrdna da se igra s tim, ali kakav motiv može imati Moskva da prestane da trguje s Teheranom? Nikakav.
Kao što je primetio Džordž Galovej, nakon što je Venecuela, koja je takođe pod ekonomskim napadom najavila da u poslovanju više neće koristiti dolar, za zemlje poput Irana, Kine i Rusije više nema smisla da koriste dolar kada se ta valuta koristi i protiv njih. One imaju sve razloge za odbijanje provokativnih akcija Sjedinjenih Država, posledično i petrodolara.
Sankcionisanjem svake zemlje na koju se okome, Sjedinjene Države potkopavaju vlastite interese i pomažu vlastitom propadanju. Ne treba uopšte računati na činjenicu da čelnici Vašingtona to razumeju. Upravo suprotno, oni su odlučili da sebi stvore što više neprijatelja.
Džon Bolton je to rekao u nedavnom govoru u kojem je najavio konture nove politike Trampove uprave prema Africi. Bolton je rekao kako Sjedinjene Države odbacuju ,,predatorske prakse” Kine i Rusije na kontinentu. Prema Džonu Boltonu, ,,Kina koristi mito, nejasne ugovore i stratešku upotrebu duga kako bi afričke države vezala za želje i zahteve Pekinga”. Prema američkom savetniku za nacionalnu sigurnost, kineske investicijske inicijative su korumpirane i ne udovoljavaju ekološkim ili etičkim standardima kakve imaju ,,američki razvojni planovi”. Ali kakva je Trampova strategija da se tome suprotstavi? Kao i uvek, ucena.
,,Sjedinjene Države više neće pružati neprimerenu pomoć širom Afrike, bez fokusa ili prioriteta”, rekao je Džon Bolton.
,,Neće podržati neefikasne, neuspešne i neodgovorne mirovne misije Ujedinjenih nacija. Želimo da ostvarimo nešto više za svoje teško zarađene dolare od strane američkih poreskih obveznika”, rekao je Džon Bolton.
Možda se novac za Afriku preusmeri u izgradnju ilegalnih izraelskih naselja na palestinskim okupiranim teritorijima i američki poreski obveznici će skakati od sreće. Bolton će tako nešto sigurno znati predstaviti kao ,,efikasnu, uspešnu i odgovornu mirovnu misiju”.
Drugim rečima, Afrika mora odabrati hoće li biti iskorišćena od strane Sjedinjenih Država ili se okrenuti ,,mutnim i ekološki i etički neprihvatljivim” investicijama Kine.
Ovaj kontinent nije dovoljno veliki za prisutnost dve supersile. Zato mora izabrati mudro ili se može oprostiti od američkih ,,mirovnih misija” i besprekornih ,,etičkih standarda” Vašingtona.
Za Ruse, Džon Bolton kaže da izvoze oružje i energiju u Afriku u zamenu za glasove u Ujedinjenim nacijama koji pomažu da se na vlasti održe ,,čvrste vođe koje potkopavaju mir i sigurnost i vode politiku suprotnu interesima afričkih naroda”.
Nepotrebno je govoriti koliko Belu kuću zanima gde, ko i kako vlada, ako su te ,,čvrste vođe” američki saveznici i da je Vašingtonu poslednja briga mir, sigurnost i interes afričkih naroda. Najbolji primer je američka agresija na Libiju, koja je danas propala država pogođena nasiljem, terorizmom i trgovinom ljudima.
Na kraju, tu je i AFRICOM, neprimetna operacija Pentagona u zapadnoj Africi. Službeno, AFRICOM za cilj ima borbu protiv terorizma i da jamči regionalnu sigurnost, što je učinio u najboljoj praksi sličnih američkih misija.
Međutim, 2008. godine je viceadmiral Robert Miler rekao trunku istine o pravim ciljevima ove američke vojne komande i misije koje sprovodi.
,,Jedno od vodećih načela AFRICOM-a jeste da olakšaju slobodan protok prirodnih resursa iz Afrike na globalno tržište”, rekao je Robert Miler, i tome nemamo što da dodamo.
Bolton tvrdi kako Kina koristi ,,mito, nejasne ugovore i stratešku upotrebu duga” kako bi dobila ono što želi u Africi. S druge strane, Sjedinjene Države vojsku koriste za izvoz prirodnih resursa, kojima obiluje Afrika, na globalno tržište, dok je naknada za te resurse u najboljem slučaju, plata za marionetske režime i vazalske lokalne vojske, koje pod komadom AFRICOM-a paze da ništa ne ometa unosne poslove.
U Vašingtonu očito misle da mogu uzeti celi afrički kontinent, ali će se gadno razočarati. Kina je uložila toliko novca u razne projekte, ali ne samo one profitabilne, nego i one koji će tek srednjoročno početi da daju plodove, a to je obrazovanje lokalnog stanovništva, izgradnja infrastrukture i kulturna razmena. Istovremeno je Vašington pun paradoksa, ali najveći od njih je uverenost u vlastitu neranjivost u vremenima u kojima su SAD svakim danom sve ranjivije.
Majkl Hauard govori o akutnom slučaju poricanja stvarnosti carstva na samrtnoj postelji. Ono će umreti i to će biti bolna smrt.
,,Ako se probudimo u neospornoj stvarnosti da svet više nije naš, kako bi ublažili udarac u našem neposrednom kolapsu, moramo se družiti sa starim neprijateljima. Možemo započeti s Rusima. Uostalom, prema Džonu Boltonu, ruski hobi je da podupiru diktatore, da krše mir i sigurnost i iskorišćavaju zemlje Trećeg sveta. Dakle, vrlo lako ćemo se dogovoriti”, komentarišući novu Boltonovu strategiju za Afriku zaključuje Majkl Hauard, zaboravljajući pri tom da se Moskva gotovo sigurno neće udruživati s Vašingtonom protiv Pekinga i da je, kao što piše Pepe Eskobar, ,,karavan Velike Evroazije već prevalio veliki put” i govorimo o nepovratnom procesu integracija u kojim Rusija igra središnju ulogu.
U slučaju Afrike, ako Vašington zaista misli da napusti velike delove kontinenta i da se fokusira samo na saveznike, tim bolje po Afriku, osim za narode čiji su vladari i vojske američki vazali.
(logicno.com)
