Odgovor predsednice nemačkog CDU-a i verovatne buduće kancelarke Anegret Kramp-Karenbauer na Makronovo pismo, u kom opisuje neku renesansu Evrope, jasno iskazuje da je stvarni centar evropske moći u Berlinu.
Kramp-Karenbauer odbacila je gotovo sve što je francuski predsednik predložio u svom obraćanju medijima, a prihvatila samo ono što odgovara nemačkim nacionalnim interesima. Nemačka politika procenila je, zapravo, da je postigla potpunu dominaciju nad evropskom politikom, finansijama i ekonomijom i da je došlo vreme da se igra otvorenih karata. Sada, kada je Nemačka čvrsto na evropskom tronu s kog ga više ništa ne može skinuti, nema više ni previše razloga za nastavak igre skrivanja na evropskoj političkoj sceni.
[adsenseyu1]
Nemačka već gotovo tri decenije od ujedinjenja sistemski gradi svoju novu dominantnu moć na evropskim prostorima u cilju svog prerastanja u globalnu silu na međunarodnoj sceni. Stvaranje paradigme o navodnom američkom povlačenju iz evropskih poslova nakon dolaska na vlast Donalda Trampa i pokretanja njegove agende „Prvo Amerika“, kao i širenje panike zbog tobože velikog ugrožavanja bezbednosti Evrope nastale mogućim povlačenjem američkog bezbednosnog kišobrana, samo je veliki blef koji treba da osigura alibi za otvoreno jačanje nemačke „meke „ ali i „tvrde“ moći na globalnom nivou, kako bi se u takvom svetu, bez američkog rukovodstva, Evropa tobože zaštitila od haosa.
Nemačka politika, posebno nakon neugodne Minhenske bezbednosne konferencije, otvara karte svojih spoljno-političkih opcija i jasno iskazuje nameru da se u svetu u kom se SAD, kako se tumači, povlači u izolaciju u stilu 30.-ih godina prošlog veka, nametne kao činilac svetske politike. Nemačka, tako, svoju ekonomsku silu, koristeći Evropsku uniju kao polugu, transformiše u geopolitičku moć, a sve pokriva navodnim slabljenjem bezbednosnih garanta SAD i cele transatlantske integracije.
Gubitak američkog rukovodstva navodi se kao temeljni razlog zbog kog je u sadašnjem trenutku potrebno Nemačku i njenu Evropsku uniju uzdignuti do nivoa globalne moći. U javnosti je prezentovana pojednostavljena paradigma međunarodnih odnosa prema kojoj se SAD povlače iz svetskih i evropskih poslova u sve dublju izolaciju i kako je, radi održavanja mirovnog poretka u Evropi i osiguranja dalje projekcije nemačkih i evropskih geoekonomskih i geopolitičkih interesa, potrebno da nemačka i evropska politika aktivno deluju u dinamici svetskih zbivanja i kreiraju ih po meri vlastitih interesa.
Prema tom prikazu za vreme ranijih američkih administracija, posebno za vreme predsednika Baraka Obame, vladali su idilični odnosi u transatlantskoj zajednici i samo je eto, dolazak Donalda Trampa na vlast i radikalna promena američke politike izazvala promenu smera nemačke i evropske politike i nateralo je da se žurno transformiše u politiku globalnog raspona moći.
Svakako da to nije tako. Niti se američka politika radikalno promenila, niti su nakon Trampovog preuzimanja predsedništava nastale bilo kakva nova dramatična ugrožavanja nemačkih i evropskih interesa. Preobražaj nemačke pozicije u međunarodnim odnosima počeo je mnogo pre dolaska Trampa. Jedino što se promenilo je skidanje maske s međusobnih odnosa američkog i evropskog kraka evroatlanske integracije i jačanje međusobnog nadmetanja na ekonomskom planu, koje je postojalo i ranije ali je bilo medijski prigušeno.
Amerika se ne povlači iz Evrope, nego upravo obrnuto – pokušava da ojača svoj uticaj i, konačno, svoje rukovodstvo u Evropi i celoj evroatlanskoj integraciji. Vodi se zapravo ogorčena bitka za kontrolu evropskog kraka, tog najvećeg svetskog ekonomskog vojnog i političkog kompleksa. Svakako, uvek na temelju istih večnih geopolitičkih postavki ograničavanja kontinentalne moći Nemačke i blokiranja projekcije njenih ekonomskih i geopolitičkih interesa prema istoku i jugoistoku Evrope, Bliskom istoku i dalje prema Aziji. SAD se ne povlače iz svetskih poslova i sve što podseća na izolaciju samo je dimna zavesa koja pokriva daleko veći angažman na međunarodnoj sceni nego za vreme ranije američke administracije.
Suprotno tvrdnjama da Nemačka tek treba da odluči o svojoj novoj ulozi, jačanje nemačke moći zapravo je dugogodišnji, pažljivo kreiran i postupno sprovođen proces, koji nije pokrenut pojavom Donalda Trampa, nego je istinska višegodišnja pokretačka snaga nemačke politike, podsticaj ostvarivanju nemačke dominacije nad strukturom EU i postizanje nivoa nemačke globalne moći.
U prilog takvom zaključku dovoljno je navesti nekoliko primera iz kojih se jasno vidi kako obnova nemačke moći nije počela pojavom Donalda Trampa, kako se tvrdi, nego je dugoročni, sistemski projekat. Tako još 2003. godine Verner Vajdenfeld, savetnik bivšeg nemačkog kancelara Helmuta Kola i direktor tink-tenka Center for Applied Policy Research ( CAP) pri minhenskom Univerzitetu Ludvig-Maksimilian- izjavljuje da se potencijal Evropske unije približava svetskoj sili SAD-u i navodi da je pred Briselom odlučna alternativa – „Uspon na nivo svetske moći ili propast“.
Tokom 2006. godine fondacija German Bertelsmann media group u više navrata u svojim analizama iskazuje da je „Unipolarni svet, gde je SAD centar svetske politike došao do svog kraja, a buduće konstalacije međunarodnih odnosa na svetskom niovu, po svemu će podsećati na borbu vodećih evropskih sila tokom 19. veka“. Pri takvom razvoju događaja navodi se da Nemačka i EU moraju redefinisati svoju spoljnu politiku, prihvatiti i elemente tkzv.“tvrde moći“ i oštro krenuti u borbu za vlastite interese na globalnoj sceni.
U decembru 2012. godine pokrenut je projekt „Elements of a Foreign Policy Strategy for Germany“, sponzorisan od strane „German Institute for International and Security Affairs“ (Stiftung Wissenschaft und Politik- SWP) i „German Marshall Fund of the United States“ (GMF). Tako stvoreni tink-tenk okupio je više od 50 visoko rangiranih funkcionera nemačkog političkog i ekonomskog establišmenta s ciljem definisanja temelja buduće nemačke spoljne politike.
Uključeni su analitičari SWP-a, GMF-a, nemačke analitičke spoljno-političke mreže s jakim uticajem na službenu politiku „German Council on Foreign Relations“ (Deutsche Gesellschaft für Auswärtige Politik – DGAP), članovi Bundestaga, predstavnici fondacija Konrad Adenauer, Fridrich Ebert i Bertelsmann Foundations, više univerzitetskih profesora, predstavnici industrije, među kojima i koncerna Daimler AG, i članovi izvršnog odbora Federation of German Industry (Bundesverband der Deutschen Industrie –BDI). U radu su učestvovali i Džon Bitner iz nedeljnika “Die ZEIT” i Nikolas Bos, reporter “Frankfurter Allgemeinen Zeitung” iz institucija Evropske unije i NATO-a. Najveći broj okupljenih članova tik-tenka bio je ipak iz ministarstva spoljnih poslova, među kojima i Tomas Berger, čelnik štaba za strateško političko planiranje.
Zaključak projekta, koji je trajao do septembra 2013. godine, bio je da SAD pokazuju znakove slabljenja i da, stoga, Nemačka, čija je moć oblikovanja politike trenutno na čekanju, mora razviti snažnije globalne aktivnosti kako bi postala sila na svetskoj sceni. Projekat je utvrdio da nemačka globalna politika mora raspolagati i vojnim sredstvima.
Rezultati su uključeni u analizu koju su objavili SWP i GMF, a ono se temelji na oceni da je današnja Nemačka moćnija i uticajnija od „bilo koje demokratske Nemačke u istoriji“. Potvrđeno je ono što se već dugo vremena znalo, da je Nemačka neosporni lider Evropske unije. Strateška analiza ukazuje da dosegnut nivo nemačke moći otvara vrata novom rastu i da je, stoga, potrebno redefinisati nemačku poziciju u međunarodnim odnosima. Zaključuje se da Nemačka, kao zemlja koja svoju moć i prosperitet duguje pre svega globalnoj ekonomskoj ekspanziji, mora aktivno da deluje na tom globalnom nivou.
Takođe se navodi da „SAD kao globalni hegemon koji je svestan smanjenja vlastitih resursa u budućnosti može samo uslovno da garantuje međunarodni poredak“. S druge strane Evropska unija, pogođena krizom i trenutno u sukobu sa samom sobom, nije spremna ni sposobna da preuzme globalnu ulogu. Stoga Nemačka mora popuniti tu prazninu, upozorava dokument nemačkog strateškog tink-tenka. Ona mora, umesto dosadašnjeg selektivnog i neodlučnog delovanja na međunarodnom planu, krenuti u aktivno oblikovanje međunarodnih odnosa.
Autori dokumenta pozivaju na mobilizaciju svih raspoloživih resursa koji mogu poslužiti izgradnji globalne politike Berlina, pa navode kako Nemačka u punom rasponu mora koristiti celi spektar instrumenata spoljne politike, počevši od diplomatije, međunarodne kulturne politike, ekonomskog i finansijskog uticaja, sve do korišćenja vojne sile.
U pitanjima nemačke spoljne politike nezaobilazni dugogodišnji nemački ministar spoljnih poslova i vicekancelar Joška Fišer za “Project Syndicate” još krajem januara 2017. godine u članku “Nemačka u eri Trampa” takođe zagovara redefinisanje pozicije Nemačke u novom geopolitičkom okruženju na evropskim prostorima, stvorenim delovanjem administracije Donalda Trampa, i obrazlaže značaj Evropske unije za Nemačku i očuvanje evropskog mirovnog i bezbednosnog poretka. Prema njegovim rečima, Nemačka je zavisna od Evropske unije jer joj pruža geopolitičku stabilnost i moć.
Ona je zbog složenog evropskog političkog položaja u takvoj istorijskoj poziciji da, za razliku od na primer Japana, takođe poraženog u Drugo svetskom ratu, jednostavno još uvek ne može da u krilo svoje nacionalne politike vrati puni opseg svoje odbrane i bezbednosti. Nemačka ne može da “nacionalizuje” svoju odbranu, tvrdi Fišer, nego mora da je pozicionira unutar NATO-a i Evropske unije, koji joj s druge strane pružaju temelje za izgradnju geopolitičke moći i uticaja u međunarodnim odnosima.
Stoga Fišer, pozivajući se na mogućnost slabljenja interesa američke politike za evropska pitanja, zagovara jačanje nemačke kontinentalne i globalne moći i ubrzanje integracijskih procesa unutar EU pod nemačkim rukovodstvom, preko snažnijih evropskih odbrambenih integracija.
On kaže: “Saveznici, multilateralne institucije, garancije bezbednosti, međunarodni sporazumi i zajedničke vrednosti koje leže u suštini trenutnog globalnog poretka uskoro se mogu dovesti u pitanje ili u potpunosti biti odbačene. Ako se to dogodi stari “Pax Americana“ bespovratno će uništiti same SAD i neće postojati nikakav jasan okvir koji bi ga zamenio, a svi indikatori jasno ukazuju na turbulencije i haos u bliskoj budućnosti. Dva bivša američka neprijatelja, Nemačka i Japan, biće među najvećim gubitnicima odrekne li se SAD svoje globalne uloge tokom Trampove administracije. Obe države su dožiele potpuni poraz 1945. godine i s tim iskustvom su odbijale sve oblike “državne moći”. Sa bezbednošću koju su im garantovale SAD preobrazile su se u trgovačke zemlje i postale aktivne učesnice međunarodnog poretka predvođenog SAD-om. Ukloni li Tramp američko okrilje, ove dve ekonomske sile naći će se pred ogromnim bezbednosnim problemom.”
[adsenseyu4]
Fišer dalje opisuje specifičnu nemačku poziciju u takvom razvoju događaja i zaključuje: “ Za razliku od Japana, Nemačka ne može renacionalizovati svoju bezbednosnu politiku, čak ni teoretski, jer bi takav korak potkopao načelo zajedničke odbrane u Evropi i rastrgao kontinent. Ne smemo zaboraviti da je svrha globalnog i regionalnog posleratnog poretka bila integracija bivših neprijateljskih sila tako da jedna drugoj više ne predstavljaju pretnju. Suštinski, politički i ekonomski interesi Nemačke zavise od jake i uspešne EU, posebno u doba Trampa.
Nemačka snaga počiva na njenoj finansijskoj i ekonomskoj moći i sada je mora iskoristiti u ime EU i NATO-a. Nažalost više ne može računati na tzv. mirovnu dividendu, koju je uživala ranije. Štedljivost je nesumnjivo vrlina, ali bi drugi činioci trebali da imaju prednost kada je kuća u plamenu…… Upravo zato Nemačka i sve druge evropske države moraju učiniti sve kako bi pojačali svoje doprinose zajedničkoj bezbednosti unutar EU i NATO-a.”
Kao i Fišer, tada je i Volfgang Išinger, uticajni diplomata i predsednik Minhenske bezbednosne konferencije, upozorio na potrebu jačanja diplomatskih i vojnih potencijala Nemačke i EU zbog tobožnjeg „Trampovog spoljnopolitičkog šoka“. Išinger izjavljuje kako je krajnji cilj Berlina “održanje EU i sprečavanje dalje dezintegracije Evrope čemu će pridoneti promovisanje zajedničke odbrambene politike“. Prema njemu „odbrambena integracija odvratiće članice EU od međusobnih sukoba i ojačati koheziju unutar Evropske unije.“ Išinger otvoreno poziva: ”Nemačka mora insistirati da EU postane globalni igrač u nesigurnom svetu.”
Više je nego očito kako je nemačka spoljna politika u dugoročnom procesu redefinisanja svoje uloge na međunarodnom planu i da želi da dosegne nivo globalnog nemačkog uticaja. U cilju ubrzanja tog procesa poziva se na tobože velike i šokantne promene koje je donela Trampova administracija iako se objektivno gledano ne može govoriti ni o kakvom slabljenju američkog uticaja ni na evropskim prostorima, ni na svetskom nivou.
Jedino što se promenilo je sada otvoreno sučeljavanje SAD-a i Nemačke, kao kontinentalne sile, oko uticaja na evropskim prostorima. Nalazeći alibi u američkom povlačenju iz evropskih poslova Nemačka koristi Evropsku uniju u kojoj je ostvarila dominantnu poziciju za kreiranje svoje nove geostrateške pozicije na svetskoj sceni.
Pre više od jedne decenije, davno pre pojave Trampa u političkom životu, bivši američki ambasador u Nemačkoj Džon Kornblum primećuje transformaciju nemačke geopolitičke doktrine i izjavljuje da nova nemačka politika „sledi vlastite interese s prividnom brigom za evropske interese i transatlantsko jedinstvo. Merkel stalno govori o prijateljstvu nakon čega se vraća kući i radi na tome da Nemačku učini jačom i dominantnijom u Evropi. I sve to čini sa osmehom“ .
Preobražaj nemačke politike na svetskom nivou i nadmetanje sa SAD-om očito nije podstaknuto aktuelnim Trampovim potezima nego ima svoju daleku istoriju, koja opet ukazuje da je reč o sistemskom, dugoročnom procesu.
(geopolitika.news)
