Kakva je politika Trampove administracije u vezi Kine? Narodna Republika je najveći trgovinski partner SAD-a, ali postoji neobična ambivalentnost u Vašingtonu kako treba postupati sa ovom veoma važnom zemljom.
Iako je nedavna poseta državnog sekretera Reksa Tilersona Pekingu bila nesumnjivo uspešna, bilo je signala da gospodin Tramp i drugi i u Vašingtonu, uključujući njegovog glavnog stratega i višeg savetnika Stiva Branona i sekretra za odbranu Džejmsa Matisa, ne odobravaju dijalog sa Kinom.
19. marta je sekretar Tilerson rekao predsedniku Si Đipingu: “Predsednik Tramp postavlja veoma veliki značaj na komunikacije koje su se već dogodile između vas i predsednika Trampa, većina preko veoma dugih telefonskih razgovora, gde je bilo veoma dobrih razmena za poboljšanje razumevanje stava Kine po pitanu odnosa sa SAD, kao i stava predsenika Trampa. I on se raduje poboljšanju tog razumevanja, kao i mogućnosti za posetu u budućnosti. Znamo da ćemo, kroz dalji dijalog, postići veće razumevanje koje će dovesti do jačanja veza između Kine i SAD-a, i podesiti ton za našu buduću saradnju.“
Ovaj pozitivan i dobrodošao pristup je izrazito u suprotnosti sa Trampovom izjavom od pre dva dana, kada je na tviteru napisao da je “Kina učinila malo da pomogne!“ u rešavanju krize Severne Koreje, što je bilo u skladu sa njegovim tvitom iz januara da “Kina uzima ogromne količine novca i bogatsva iz SAD-a u potpuno jednostranoj trgovini, ali neće da pomogne sa Severnom Korejom! Lepo!“
Pozivanje na jednostranu trgovinu je bilo zanimljivo, jer je Forbs 21. marta istakao da je Kina treće po veličini izvozno tržište SAD-a i “tržište broj jedan za izvoz SAD-a, aviona i delova.“
Odmah nakon što je izabran u decembru, Tramp je postavio ton za svoje kontinuirane kritike Kini pitajući (preko tvitera, naravno) “Da li je Kina nas pitala da li je u redu da devalvira svoju valutu (otežavajući našim kompanijama da se takmiče), teško oporezuje naše proizvode u svojoj zemlji (SAD nih ne oporezuje), ili da izgradi veliki vojni kompleks u sred Južnog kinesko mora? Mislim da ne!“
Ne postoji sporazum ili propis u kom se navodi da je Kina ili bilo koja druga zemlja dužna da traži odobrenje od SAD-a pre nego što devalvira svoju valutu. Svakako, Povelja Međunarodnog monetarnog fonda savetuje da članovi imaju “obavezu da sarađuju sa Fondom zarad promocije stabilnog sistema deviznog kursa i da bi se izbeglo manipulisanje deviznim kursevima ili međunarodnim monetarnim sistemom kako bi se sprečila efikasna podešavanja platnog bilansa ili da se stekne nefer konkurentna prednost u odnosu na druge članove.“ Ali nema ništa o tome da se mora tražiti dozvola Vašingtona za bilo šta.
Pozivanje Trampa na Južno kinesko more je takođe zanimljivo, jer nije izvesno da kineska vlada traži od SAD-a odobrenje da radi bilo šta u tom regionu ili bilo gde drugo u svetu. Zašto bi to radili? I koja je svrha Trampove uporne cenzure Kine?
Postoje neki pokazatelji u njegovoj knjizi iz 2015. godine Ponovo veliki: Kako popraviti našu osakaćenu Ameriku, u kojoj je napisao “Ima ljudi koji ne bi želeli da o Kini govorim kao o našem neprijatelju. Ali to je upravo ono što oni jesu.“ Postavljena je pozornica za rat koji je predvideo Stiv Banon, sada glavni strateg predsednika, koji je u martu 2016. godine izjavio da “Idemo u rat u Južnom kineskom moru za pet do 10 godina. Nema sumnje u to. Oni zauzimaju svoje peščane sprudove i u suštini prave stacionirane nosače aviona i postavljaju rakete na njih. Oni dolaze ovde u SAD nama ispred nosa i govore da je to drevno teritorijalno more.“
Jedna neosporna činjenica je da Južno kinesko more nije drevno teritorijalno more SAD-a, čije su zapadne obale udaljene 12.000 kilometara od obale Kine.
Ekstremni stavovi poput Banonovih se čine blagim u poređenju sa zlobnim Piterom Navarom, Trampovog direktora Nacionalnog saveta za trgovinu. U julu prošle godine u intervjuu za list Guardian, Navaro je “psovao kako je kineska “brutalna, autoritarna komunistička vlada“ desetkovala američku ekonomiju.
On je opisao Kinu kao proždrljivog nasilnika i rekao da se slaže sa Trampovom tvrdnjom da je Peking kriv za “silovanje naše zemlje“ preko trgovine.“ To je ono što se može očekivati od čoveka čija je knjiga “Crouching Tiger“ od strane Financial Times-a opisana kao “poziv za naoružanje protiv preteće rivalske supersile koja se uvek prikazuje kao da deluje po najgorim motivima.“
Američki admirali se slažu da je suočavanje sa Kinom poželjno, a prošlog decembra je admiral Hari Haris, šef američke pacifičke komande, najavio da “Nećemo dozvoliti da zajednički domen bude jednostrano zatvoren, bez obzira na to koliko je baza izgrađeno na veštačkim karakteristikama Južnog kineskog mora. Sarađivaćemo kada možemo, ali ćemo biti spremni da se suprotstavimo kada moramo.“
Sekretar za odbranu Džejms Matis (čudna osoba koja je jednom uz osmeh izjavila da je “zabavno ubiti neke ljude“), rekao je 22. marta da Kina traži “veto nad ekonomskim, diplomatskim i bezbednosnim odlukama naroda na njihovoj perferiji.“ Ne, ne traži, je želi trgovinu i dijalog sa tim državama.
Predsednik Si je jasno stavio do znanja sekretaru Tilersonu da Kina preferira pregovore i uzajamni prosperitet u vojnim pretnjama i trgovinskim sankcijama. Njegova izjava da “ste napravili mnogo aktivnih napora da postignete glatku tranziciju u našem odnosu u novoj eri i takođe cenim vaš komentar da se odnos Kina-SAD može definisati samo saradnjom i prijateljstvom,“ je bila indikacija želje za harmonijom, uprkos svim uvredama koje stižu u Kinu od strane Trampa i njegovih saradnika.
Čini se da je Tilersonov komentar o saradnji i prijateljstvu došao iz politike racionalnosti i pragmatizma koju ne dele ni predsednik Tramp, ni oni koje je on imenovao za najuticajnije ličnosti u izvršnoj vlasti. Oni će započeti trgovinski rat i čine se odlučnim.
Čitav svet će pretrpeti nemerljivu štetu ako dođe do oružanog sukoba, koji će se desiti ako se američke borbene grupe ponašaju kao ratnici, kako Vašington izgleda i želi da se ponašaju. Kina želi dijalog, ali će reagovati na agresiju i malo je verovatno da će se povući.
Webtribune.rs
