Piše: Ivan Danilov autor bloga Crimson Alter
I, postalo je jasno: ako ne bude nađen krivac za sve probleme – ne samo prošle, nego i buduće – potpuno je nejasno kako uneti slogu unutar raznobojne bande bivših imperija koje čine jezgro „kolektivnog Zapada“?
Iz više razloga, Rusija je – i carska i sovjetska – bila je idealna da bude proglašena za ulogu krivca.
[adsenseyu1]
Kroz istoriju su protiv tog „krivca“ preduzimane mere različitog nivoa agresivnosti: od britanskih sankcija iz 16-og veka, do direktnih vojnih invazija u veku dvadesetom. A u naše današnje vreme je Rusija, evo, opet proglašena za uzrok svih problema – od podrivanja međunarodnog prava do hakerskih napada na zapadnu demokratiju.
„Kolektivni Zapad“ je, u nekom smislu, odahnuo sa olakšanjem jer je ponovo dobio `normalnog neprijatelja` umesto veštački naduvavanih opasnosti poput `bliskoistočnog terorizma` ili Severne Koreje.
Ali, šta raditi nakon što se Rusija vratila na mesto glavnog neprijatelja?
Već su na Rusiju obrušene sankcije i diplomatski pritisak, a najusijanije glave su predlagale i primenu sile. Međutim, situacija se menja.
Simptomatično je da francuski predsednik Emanuel Makron – kada govori o potrebi da Zapad redefiniše odnose sa Rusijom – koristi argumentaciju koja je sumnjivo slična onoj koju koriste izraelske diplomate. A ona je u ovome: to je postalo neophodno radi pragmatičnog poimanja realnosti.
Makron je potom izgovorio i ovo:
„Mi u EU želimo da Evropa ima stratešku i odbrambenu autonomiju i da evropsku arhitekturu bezbednosti u širokom smislu postavimo tako da uzmemo u obzir i neophodnost preispitivanja svojih odnosa sa Rusijom“.
Makron govori o „širokoj Evropi“ koja uključuje i Rusiju, a to je ideja koja je jeretička sa tačke gledišta transatlantske solidarnosti sa SŠA. A i iz ugla tradicionalno rusofobskih pozicija evropskog političkog establišmenta.
[adsenseyu1]
Pogrešno bi bilo otpisati poziciju francuskog predsednika, odnosno – bagatelisati je kao poziciju šefa države koja nema čak ni puni suvereniteta.
Makron ima interesantnu biografiju. Povodom nje se može postaviti u neku ruku filozofsko pitanje: može li se biti bivši bankar Rotšilda?
Pitanje se može postaviti i ovako: nije bliže istini da visokorangirani saradnici Rotšilda nikada ne mogu biti bivši – kao što ne postoje bivši saradnici tajnih službi?
Aktuelni predsednik Francuske ušao je u politiku direktno iz banke Rotšilda, a bankarski biznis na više nivoa ne trpi proizvoljno baratanje rečima i neozbiljan odnos prema rizicima od kojih zavisi opstanak.
Odnos prema Rusiji će se, očito, postepeno menjati. To je sad već pitanje vremena i ispravnosti poteza koje bude vukla Moskva.
Kod nas često govore da se odnosi sa Zapadom mogu poboljšati samo preko ustupaka. Međutim, to je laž.
Sa Zapadom u celini, a i sapojedinačnim zemljama koje ga čine, može se imati odnose samo po receptu koji je oglasio Benjamin Netanjahu:
„Slabi se rasipaju, njih ubijaju i brišu iz istorije. Jaki preživljavaju… Jake uvažavaju, savezništva se prave sa jakima, pa i vojne alijanse se prave samo sa jakima“.
Ova logika važi u slučaju svake zemlje, a u slučaju Rusije je dvostruko ispravna.
Koliko god izgledalo paradoksalno, za Rusiju je jačanje svoje vojne sile (sa njenim odgovornim korišćenjem) jedini način da ima dobre odnose sa svojim zapadnim oponentima.
Na svu sreću, i državni vrh Rusije se drži te taktike.
(Fakti)
