Sjedinjene Države su previše zaljuljale klatno i sada je vreme da plate za merkantilizam, za eksperiment “Reaganomics”, za postindustrijsku ekonomiju i postmodernizam generalno.
Ali moraće da se podsete ekonomske teorije. Svi znaju za industrijsku revoluciju. Uključujući i onu koja je rodila kapitalizam. Ali, često zaborave da dodaju da bi to bilo nemoguće bez pljačke drugih zemalja i kolonija.
Da biste uložili u razvoj, prvo ga morate imati. U tradicionalnom srednjem veku to je bilo gotovo nemoguće. Feudalno društvo je živelo u nekoj vrsti homeostaze, proizvodeći otprilike onoliko koliko je bilo potrebno za preživljavanje, uz izuzetak bogatih pokrajina u Italiji, gde im je blaga klima omogućila žetvu vrlo velikih useva, zbog čega su se tamo razvili trgovina i bankarstvo. Ali se onda taj višak uglavnom trošio na iscrpljujuće ratove između italijanskih kneževa i na njihov luksuz.
[adsenseyu1]
Među siromašnim Britancima, kojima je jedino bogatstvo bilo vuna, industrijska revolucija i razvoj kapitalizma jednostavno su bili nemogući. Tako je bilo sve dok nisu počeli da pljačkaju Novi svet.
Zato se kapitalizam u anglosaksonskoj varijanti izvorno gradio na pljački, prvo Afrike i obe Amerike, zatim Indije i Kine. Iz toga proizlazi i anglosaksonski način razmišljanja “igre sa nultom sumom uloga”.
Naravno, pobediti u igri sa nultom sumom uloga može se samo na račun drugih igrača, odnosno na račun drugih zemalja. Na osnovu tog načina razmišljanja izgrađene su sve kockarnice i sve berze, uključujući Forex, ukupna filozofija Zapada, uključujući i sistem svetske trgovine u kojoj se sada imperijalističke sile žale na “neravnotežu”.
Nasuprot tome, kontinentalna carstva Rusije i Kine nikada nisu imale kolonije i sve pripadajuće nacije su tretirale kao svoje. U Rusiji svi postaju Rusi, dok u Kini svi postupno postaju Han Kinezi. Takvo je razmišljanje Rusa i Kineza, koji nikada neće igrati bez uloga i “nulom u džepu”.
Naime, rast blagostanja u te dve zemlje nije posledica pljačke drugih, već povećanja proizvodnje. Neko se neće složiti i tvrdiće da su i ova dva carstva imala razdoblja pljačke, ali je takve “istoriičare” lako demantovati.
Na primer, još u doba kneževa i Ivana Groznog, Rusi su mogli u potpunosti da opljačkaju i Vizantiju ili Livonski red, ali bi to bile beznačajne količine blaga koje se ne mogu uporediti sa pljačkom Novog sveta i Indokine, koja je Britancima omogućila izgradnju kapitalizma, a ne “protestantska etika”, kako vole da tvrde.
Ovaj skok u istoriji je važan, jer je to glavni i osnovni razlog za trenutni sukob između konvencionalnog “Zapada” i konvencionalnog “Istoka”. Za ruske narode osnovna vrednost je zajednica, ali od stradanja u Drugom svetskom ratu u prvom redu je mir. Kinezi imaju doktrinu “zajednice sa zajedničkom sudbinom”. Anglosaksonska misao je “vi umrite danas, a mi ćemo sutra”.
Nerešivost trenutne situacije, u okviru sadašnje kapitalističke paradigme, opisao je Karl Marks, koji je tvrdio da je kapitalizam konačan. On može postojati samo na račun stalnog širenja, zaplenom tržišta i pljačkom kolonija. Ali planeta je konačna i gotovo potpuno zauzeta. Danas, kada je globalni trgovinski sistem pokrio čitav svet, kapitalizam posustaje i prestao je da se razvija.
To je ono čemu svedočimo, naročito poslednjih nedelja i dana u kojima je došlo do potpunog kolapsa koncepata “slobodnog tržišta” i “funkcionalnog privatnog vlasništva uz odsustvo države”.
[adsenseyu4]
Zapravo, još 2008. godine, tokom “hipotekarne” krize, svi su videli da se bez velike državne pomoći tržište ne može regulisati, a kamoli spasiti. I sve “super-efikasne” privatne banke i korporacije jednoglasno su vapile za “nepotrebnom i neefikasnom” državom, vičući: “Spasite nas!”. I u Sjedinjenim Državama i u Evropskoj uniji.
To je lako opisati, kao što je lako demantovati liberalne dogme. Mnogi se danas slažu da je državni kapitalizam najefikasniji i najkonkurentniji oblik upravljanja, posebno u surovim klimatskim uslovima i velikim prostranstvima Ruske Federacije, a posebno Kine. Najbolje je kada je teorija nepobitno potvrđena praksom i uvek treba ispraviti ili odbaciti teoriju kada ne funkcioniše, a teorija neoliberalnog kapitalizma u praksi jednostavno ne funkcioniše.
Postmoderni modeli pokazuju svoju nedoslednost. Konkretno, postmoderne vrednosti i usresređenost na samoga sebe ne jamče proširenu reprodukciju populacije.
Postindustrijska ekonomija pokazala se fikcijom i zamkom za Sjedinjene Države. Naime, bez efikasnog i profitabilnog realnog sektora, primarnih i sekundarnih ekonomskih delatnosti, digitalni kaput vas neće zagrejati, niti će vas digitalni odrezak nahraniti.
Još jednom je potvrđena dogma Adama Smita prema kojoj će “procvetati narodi koji proizvode”.
Takođe je još jednom potvrđeno i da “nema jake vojske bez snažne ekonomije”. Američka vojska i mornarica više ne mogu da sprovode invazije uporedive sa onima koje su izvele pre 20 godina u Iraku i Avganistanu. Primetna je klasična “iscrpljenost imperija”.
Potvrđena je i teorija Ivana Efremova da, ako namerno zatupite svoje stanovništvo, a Anglosaksonci svojim obrazovnim sistemina ljude pretvaraju u “idealne potrošače”, blago rečeno, nećete imati preterano pametan narod. Ali se uz takav narod istovremeno degradira i njegova elita. Dovoljno je videti ko danas vlada Velikom Britanijom i Sjedinjenim Državama. Čak je i drugorazredni glumac Ronald Regan izgledao bolje kada je recitovao nekoliko rečenica pred kamerom.
U okviru ekonomije koja je usmerena na maksimizaciju profita nemoguće je rešiti protivrečje između rasta produktivnosti rada uz povećanje nezaposlenosti i naknadnog pada kupovne moći stanovništva. To je moguće samo uz plansku ekonomiju, postepenim smanjivanjem dužine radnog dana, uključujući očuvanje pune zaposlenosti. Inače, ekonomija pada u stagnaciju.
Nema “slobodne trgovine”, jer postoji konkurencija u kojoj su u prednosti oni koji imaju podršku države, počevši od zakonodavne i na kraju do finansijske. I sve to je moralo biti rečeno još odavno.
I na kraju dolazimo do superkrize, koja će se pretvoriti u tačku geopolitičkog vrenja. Dakle, zapadni merkantilistički i neoliberalni model se iscrpeo, što smo već opisali. On više nije u stanju da odgovori na globalne izazove, ne rešava postavljene zadatke, ne obezbeđuje stabilan razvoj i iskreno gubi efikasnost u sukobu sa državnim kapitalizmom, ruskim, a posebno onim kineskog tipa.
Finansijski sistem se raspada, a globalni dug premašuje sav raspoloživi novac u svetu i nemoguće ga je vratiti. Bankarski sistem se takođe raspada, a dokaz su Deutsche banka i američka velika četvorka koje su doslovno na rubu i u kojima se urušava organizacijska struktura.
Problemi u Boeingu, problemi u General Motorsu i Fordu, problemi u Tesli i kompaniji Spice X, problemi u Westinghouseu i General Electricsu, problemi na Appleu i Googleu, sve glavne okosnice američke ekonomije i sve visoko tehnološke kompanije.
Danas je već očigledno da je Istok pretekao Zapad u tehnološkoj i industrijskoj proizvodnji, ali i po efikasnosti.
Time su osigurani prioriteti nužni za dalji razvoj, a ne za luksuz. Dakle, akumulacija, a ne puka potrošnja. Međutim, to se odražava u svakodnevnom životu u kojem kolektivizam ima prednost nad individualizmom. Altruizam je potisnuo egoizam, a najvažnije je planiranje u ekonomiji, kao u Kini i Rusiji.
I, što je najvažnije, država je jedan od najvažnijih investitora u ekonomiji, glavni organizator i branilac nacionalne proizvodnje, regulator domaćeg tržišta, itd. Ovakvim pristupom se ne treba bojati konkurencije stranih proizvođača, na stranim tržištima i unutar zemlje, jer umesto konkurencije imamo saradnju i sinergiju.
Prema tome, država s jedne strane deluje kao koordinacijsko i plansko telo koje organizuje efikasnu interakciju između različitih proizvođača. S druge strane, država prirodno lobira za interese državnih korporacija i oblikuje zakonodavni i regulatorni okvir potreban njenim proizvođačima, a to je u poređenju sa “slobodnim tržištem” vrlo efikasno, što potvrđuje i praksa.
Zapravo, danas smo svedoci globalne revolucije i prelaza u novu formaciju, od imperijalističkog kapitalizma u državni kapitalizam, koji se kod nas nekada zvao “socijalizam”. Sve ima karakteristike revolucionarnog razdoblja.
Elite više ne mogu da vladaju na stari način. Ni u Sjedinjenim Američkim Državama, ni u Evropskoj uniji. Gomilaju se protivrečja, dugovi rastu, ekonomije lutaju, manjak radne snage se popunjava migracijom što stvara nove podele u društvima i rastu sukobi između jučerašnjih saveznika.
Baza, to jest, objektivna ekonomska osnova, ne funkcioniše na stari način. Sve više ljudi u EU poriče postojeći sistem, podržava različite alternative – konzervativce, evroskeptike, alterglobaliste, socijaliste i tako dalje. Postoji opšti konsenzus da su potrebne promene. Ali političke elite zapadnih zemalja nisu u stanju da prepoznaju promene proizvodnih i društvenih okolnosti, a za svoju nesposobnost rešavanja situacije krive Rusiju i Kinu.
Ali kako su te optužbe lažne, time se ništa ne može ni popraviti. To jest, svetski sistem utemeljen na anglosaksonskoj dominaciji ima klasičnu revolucionarnu situaciju. Oni misle da ako uspeju da “slome” Rusiju i Kinu, onda će pljačkom spasiti svoju dominaciju. Čak i ako uspeju, što je malo verovatno, dominaciju mogu produžiti, ali ne i spasiti.
Međutim, nemaju šanse za pobedu, jer postoji šest činilaca “kineske dominacije”. To su državni kapitalizam, proizvodnja, logistika, retki zemni metali i drugi prirodni resursi, sistem vrednosti i stopa akumulacije.
S druge strane, ciklusi hegemonije nisu večni, a prema teoriji američki ciklus se već bliži kraju, što i vidimo. Usput, gotovo svaki put u nekoliko opisanih ciklusa je hegemon koji je padao pokušao da zadrži diplomatsko, ekonomsko, finansijsko i trgovinsko rukovodstvo uz pomoć vojne sile, ali nijedan još nije uspeo.
I danas, kada se odlučuje ko će dominirati planetom u sledećih stotinu godina, neki plaćeni klovnovi pokušavaju da sruše Rusiju, jednu od ključnih sila ovog sukoba, organizovajući jadne skupove u “za odbranu Kurilskih ostra”, zatim “za odbranu parka” i druge patetične smejurije. Tim nivoom razmišljanja vređaju glupost, koja u nevinom obliku čak zna da bude simpatična.
Zašto postoji problem oko Huaweija? Zato što 5G tehnologija određuje celokupno tehnološko, industrijsko i ekonomsko vodstvo u sledećih nekoliko decenija, a to je mesto Kine.
Zbog toga se Apple suočava sa kolapsom deonica od 30 odsto, ako Kina odgovori tako što će ga zabraniti na svom tržištu. Google će takođe izgubiti veliki broj korisnika kada Kinezi lansiraju svoj gotovi operativni sistem. Možda će pogoditi i Microsoft, ali sve to je samo deo neobjavljenog rata.
Boeing u aprilu nije dobio nijednu novu narudžbinu za avione, a svih 13 kineskih vazduhoplovnih prevoznika koji su koristili 737 MAX su tužili Boeing za prodaju niskokvalitetne opreme i za opasne avione. U igri su astronomske sume.
Zanimljivo je da su još nedavno ruski liberali tvrdili “kako zemlji ne treba zakon o suverenom internetu”. Ko će Rusiju ikada isključiti iz globalnog interneta? Sada se, na primeru Huaweija, iznenada ispostavilo da će, prema rutini američke vlade, milioni ljudi biti isključeni iz softverskih ažuriranja i Googleovih usluga samo zato što su kupili telefone “pogrešnog sistema”. Ovo je predivno.
Stoga svaka veća i suverena zemlja ne samo da treba da poveća broj internet provajdera, već i vlastite tragače i, naravno, vlastite operativne sisteme. Treba da ima i vlastiti sistem plaćanja karitcom i sisteme naplate u bilateralnoj trgovinskoj razmeni koji zaobilaze dolar.
Mora se krenuti od načela da ako zapadne zemlje nešto mogu da isključe, zamrznu, blokiraju, one će to pokušati da učine. Postoje nedavni primeri da to čine i uprkos mogućim reputacijskim ili finansijskim gubicima.
O namerama Sjedinjenih Država treba napisati poseban materijal sa tačnim podacima američkih istraživačkih centara. Oni su prilično nedvosmisleni i otvoreno neprijateljski raspoloženi. Generalno, ovo sučeljavanje je toliko veliko da će odrediti sudbinu čitavih nacija, barem jednu generaciju u budućnosti. Gubitnici će potonuti u zaborav.
Prvi svetski rat je uništio nekoliko svetskih carstava. Drugi svetski rat je demilitarizovao generacije i porobio Nemačku i Japan. Hladni rat je dao Sjedinjenim Državama generaciju bezuslovne dominacije, a poraženom komunističkom bloku generaciju razaranja. I sada dolazi ne manje važan i značajan istorijski trenutak.
U tom kontekstu, kante za smeće, klupe pred ulazom, crkva u parku gde nikada nije bila, podizanje PDV-a za čak dva odsto, pa čak i reforma penzija gube smisao. Zar neko zaista misli da će Rusija i Kina sesti i cvileti? Neće, jer je za te dve zemlje alternativa potpuno uništenje u kom će im devedesete izgledati kao bajka.
(logicno.com)
