Poznata ruska novinarka Marina Ahmedova boravila je u garnizonu čečenskog bataljona „Smrt“ u jednom naselju koje kontroliše samoproglašena Donjecka Narodna Republika (DNR). Ova dobrovoljačka jedinica sastoji se od čečenskih vojnih osoba i policajaca koji više nisu u redovnoj službi.
Prema nezvaničnim podacima, jedan od njenih zadataka je likvidacija Ise Munaeva, Čečena koji je emigrirao u Evropu za vreme druge vojne kampanje u Čečeniji i sada se u ukrajinskom vojnom sukobu bori na strani Kijeva. Novinarka je razgovarala sa četvoricom boraca ovog bataljona. Dvojica su joj otkrila samo nadimke: General i Stinger, a druga dvojica su rekla svoja prava imena: Aptio i Vaha.
[adsenseyu1]
„Došli smo ovamo da oslobađamo ljude“, kaže Stinger. I ne čekajući da postavim pitanje nastavlja: „Od koga? Od ukrajinskih kaznenih ekspedicija! Svevišnji je svedok onoga što mi ovde radimo. Mi ratujemo kao što drugi igraju kompjutersku igricu. Rat je naš život. Naš bataljon „Smrt“ je deo većeg bataljona „Bedem“ i odgovoran je direktno Zaharčenku.
Rusija i Čečenija
„Narod Čečenije je izabrao Rusiju“, kaže Vaha.
„Ali Čečeni su ratovali protiv Rusije“, počinjem ja.
„Tačno tako“, odgovara Stinger.
„U dva čečenska rata poginulo je mnogo civila…“
„Šta vi želite da pitate?“, ponovo se ubacuje Stinger. „Zašto smo mi posle svega toga za Rusiju? Vaha, Aptio i ja smo bili deca kada je počeo prvi čečenski rat. Pravili smo zapaljive koktele, zaletali se na tenkove i ubacivali koktele kroz otvor u kabinu. Verovali smo da tako branimo domovinu. Mi smo pobedili u tom ratu i primorali Rusiju da povuče trupe 1996.
Ali posle toga, kada smo stekli nezavisnost, događalo se isto što se sada događa ovde“, kaže Vaha. „Razne grupacije i klanovi su ratovali jedni protiv drugih. Narod je živeo vrlo loše… „
„Sve je vrlo jednostavno“, objašnjava Stinger. „Rusija je posle drugog rata postupila korektno. Nije nas ponižavala, nije demonstrirala da je ona pobednica, nije ograničavala čečenski jezik, našu veru i tradiciju. Danas je Grozni najlepši grad. Rusija je učinila sve da stabilizuje našu ekonomiju.
„Ima Čečena koji su podržali Kijev“, kaže Aptio. „Samo što mi njih ne smatramo za Čečene. To su izrodi. Ljudi kao što je Isa Munaev pobegli su iz Čečenije za vreme drugog rata. Basaev i Hatab su njihovi, oni su krenuli u drugu regiju Rusije, u Dagestan, a onda su pobegli. Zbog njih su naši rođaci i prijatelji poginuli. Vlast je za vreme nezavisnosti predata njemu i njemu sličnima. I šta su oni napravili od Čečenije? Šta? A mi više nemamo braću i sestre…
[adsenseyu4]
„Nećete naći nijednog čoveka u Čečeniji koji nije izgubio brata, sestru, rođake“, kaže Vaha. „Mi ih se svakog dana sećamo s bolom i ogorčenošću.“
„Jeste li oprostili Rusiji?“, pitam ih i u sobi za stolom nastane tajac.
„Nakon prvog rata narod je sam shvatio da se bez Rusije ne može. Narod je shvatio da je Rusija jedini oslonac muslimanskog sveta. Mi smo priznali Rusiju da bismo preživeli. Lično sam oprostio Rusima sve“, konačno odgovara Stinger. „Sigurno znam da je i on oprostio“, pokazuje na Aptija. „I on je oprostio“, pokazuje na Vahu. „Ja sam državljanin Rusije. Mi ništa ne zameramo Rusiji. Mi nju volimo. Ali znate kome mi nismo oprostili i nećemo oprostiti? Onima koji su počeli drugi rat. Svim tim Basaevima, Hatabima i Munaevima.
Donjecka Narodna Republika
„Rusija nikad nije ratovala protiv islama“, kaže Vaha. „A Evropa jeste. I sada su oni poslali Kijevu čoveka kao što je Isa Munaev.“
„I plaća mu da priča prazne priče“, ubacuje se Stinger. „On tvrdi da uz sebe ima petsto Čečena, ali to su gluposti. Nema ih više od dvadeset.
„Otkud vi znate?“, Pitam ja.
„Mi smo vojni obaveštajci“, odgovara Stinger. „Zašto se vi toliko čudite što mi ratujemo za Donjecku Narodnu Republiku? Ne čudi vas što Poljaci, Belorusi i Estonci ratuju kao plaćenici na strani Kijeva. Donjecka Narodna Republika je čekala Čečene, zvala ih je u pomoć. A Čečeni su narod koji zna da ratuje.
„Jeste li ovde po naredbi Ramzana Kadirova?“
„Mi ovde nismo po Ramzanovoj naredbi“, odgovara Aptio. „Tačno je da smo pre bili u aktivnoj službi. Svi smo mi ratni veterani i svi smo se povukli iz aktivne službe. Naš bataljon je dobrovoljački. Nas niko ne plaća. Kad bi Ramzan naredio, čitava Čečenija bi bila ovde. Ali on, za sada, odvraća Čečene od toga.“
„Zašto smo ovde? Zato što Ukrajina bez ikakve kontrole bombarduje mirno stanovništvo Donbasa sistemima ‘Grad’. Svi smo mi prošli kroz to. I znaćemo da pomognemo, u to smo sigurni, da se ovde zavede red“, tvrdi Stinger. „Ne zbog novca, niti zbog nagrada. Kunem se Alahom! Niko nam ništa ne plaća. Možda će nas naš vođa nekako nagraditi kad se vratimo kući. Uglavnom, mi ćemo ovde doprineti tome da Novorusija dobije svoju himnu i da ljudi ovde i dalje govore ruski. Možda danas ni mi ne bismo marili za Donbas da nije bilo rata u Čečeniji… Ali mi smo danas ovde i ja sam iskusan ratnik. Samo što plačem kada vidim ovo bezakonje, kada se bombarduju škole, bolnice i stambene zgrade“.
„Zbog čega smo otvorili ‘vruću liniju’?“, nastavlja Stinger. „Kako bismo dobijali operativne informacije. Znate li šta kaže 90 odsto onih koji telefoniraju? Dajte nam hleba… Narod je ovde gladan. Mi smo kroz to prošli, mi znamo šta je to glad. Kada odemo na teren, podelimo u selima po 100, 150 gajbi hleba“.
„A odakle vam novac za pomoć?“
„Od kuće, naravno“, osmehuje se Stinger. „Iz Čečenije“.
„Mi nikada nismo smatrali da su Ukrajinci hrabri ratnici“, kaže Aptio. „Ispostavilo se da smo bili u pravu. Oni se masovno predaju. U Ilovajsku je tri hiljade Ukrajinaca bežalo od nas. Ali mi ne želimo da nas se narod boji. Mi želimo da nas se neprijatelji boje“.
„A jesu li vam Ukrajinci pravi neprijatelji?“
„Oni koji pucaju u stanovnike Donbasa već su nam neprijatelji“.
„Šta vi ovde konkretno radite?“, pitam ih.
„Izlazimo na prvu liniju fronta“, kaže Aptio. „Odlazimo i na Donjecki aerodrom. Ovde u garnizonu pretovarujemo opremu, odmaramo se i razvozimo hleb“.
…Na vežbalištu garnizona okuplja se bataljon „Smrt“ na postrojavanje. Apti i Vaha staju u sredinu. Iza njihovih leđa vidi se jesenje drveće. Vidi se i jezero. Sada magla nad njim zaklanja suprotnu obalu. Stinger kao navijen juri po vežbalištu i komanduje. S podignutim kažiprstom uzvikuje: „Alahu akbar!“ Mnogo ruku se podiže uvis. „Alahu akbar!“, odgovaraju svi uglas. I tako tri puta. Iza svih ostalih stoji General. Magla se polako širi i kao da mu podupire leđa. A on se osmehuje.
(hr.rbth.com)
