Stogodišnjica proboja Solunskog fronta, i posledično tome, pobeda u Prvom svetskom ratu, danas je u Srbiji proslavljena Paradom ponosa, sa sloganom – Reci DA! U vidu štovanja tradicionalnih vrednosti, transseksualne osobe su obukle narodnu nošnju.
Možda će sledeće godine biti i malo folklora, za one predstavnike LGBT populacije, koje zvuk rodnog kraja još nije napustio.
Parada je otvorena rečima Suzane Trninić, ovogodišnje kume: „Duboko verujem da su svi ljudi rođeni jednaki, i da niko nema pravo nikog da diskriminiše“, a onda je zamerila državi „što ne poštuje ravnopravnost koju proklamuju Ustav i zakoni, i nudi selektivnu pravdu jer ne priznaje istopolne brakove“.
[adsenseyu1]
I to bi valjda bilo OK, da je rečeno na kakvoj barikadi, pomešano sa krvlju i suzavcem, ali ne, rečeno je u prisustvu Predsednika Vlade, nekoliko resornih ministara, i samog gradonačelnika Beograda, dok policija nije predstavljala opasnost, već stožer sigurnosti, da ma šta se reklo neće imati nikakve konsekvence.
A šta se zapravo reklo? Da treba da se poštuje Ustav? Da, treba, što onda znači da po tom istom Ustavu, Kosovo i Metohija, jesu neotuđivi deo Republike Srbije, te da ta sama teritorija nije predmet „pregovora“ već odbrane! Da, divno što je to rečeno! Onda znamo kurs, i godišnjica Proboja, jeste malko čudna, no ipak je na istim stavovima – Živela Srbija!
Ali, ne… ne varajte se. Svi okupljeni odavno više nisu na kursu boljitka ove zemlje, već je ovo skup koji predstavlja sahranu vrednosti (sa sve tradicionalnom narodnom nošnjom) na kojima je ova zemlja izgrađena. Vrh države sahranjuje Srbiju, dok je narod anesteziran rijalitijima. Vlastitom pravednošću.
On gubi svoju oštricu u samonametnutim raspravama, koje odavno više nikuda ne vode. Niti ikoga zanimaju, niti bi se iko njima bavio da ima svoj život. Ovako ima pred sobom rijaliti ili nadmudrivanje na društvenim mrežama, ili nekim forumima.
Suštinski, više nebitno nego li bitno, a to i sami akteri znaju, te su zato tako otrovni u svojim komentarima tuđeg mišljenja ili stava, greške ili promašaja. Uglavnom, svakom rečenicom postaju sve dalji i dalji od sebe, što dovodi do toga da mogu da pretrpe sve više i više apsurda, pošto se u tom istom apsurdu i treniraju rijalitijima, društvenim mrežama ili kakvim forumima. Jadno, sve u svemu. Ali, pogledajmo samo ovu sedmicu, pa će nam biti jasno! Kako je počela?
Na Kosovu, na barikadama, a zatim nesrećnim slučajem na radnom mestu, koje je postalo šala i vic, da bi se kulminacija sedmice dosegla u analizi lika i dela baba Stojanke. I onda, ako malo podignemo glavu iz rijaliti brloga, možemo videti uvredu vlastite inteligencije.
[adsenseyu1]
Jednostavno, moramo sebe zapitati – „Jeli moguće da sam baš tako GLUP??? Da bukvalno može da mi rade šta hoće, kako hoće, kada hoće i da ja nemam nikakve veze sa tim?“ No, niko sebe to neće zapitati, utešeni vlastitim statusom na društvenim mrežama ili kakvim forumima.
Svakako, tu će kuljati čudo od junaštva, reči će biti kao skalpel oštre, i trun u tuđem oku se neće tolerisati! Ipak, ova Parada ponosa, kao i sve ono što ona sobom nosi, će se tolerisati, i će se prihvatiti, i će se razumeti kao nešto po sebi najnormalnije!
Namerno sam izostavio sve arumente koji idu u prilog teze koju zastupam. Upravo iz razloga jer su irelevantni, pošto ih svi znaju, svi se nad njima čude ali opet Predsednik Vlade je na toj Paradi, koja je počela „vlažnim“ poljubcem dva homoseksualca u skupštini, i transseksualnim stvorenjem u nošnji Stare Srbije!
Nego, šta bi sa Stanijom?
Mislite o tome…
Jerej dr Ugrin Popović
