Nemačka je pod pritiskom da deluje protiv svojih ekonomskih interesa – i da interese američkog biznisa stavi na prvo mesto.
Volfgang Kubicki, zamenik lidera opozicione stranke Slobodne demokrate (FDP), prošle nedelje je pozvao na proterivanje američkog ambasadora u Nemačkoj zbog ponašanja kao „visokog komesara okupacione sile“.
Za nekoliko meseci dolazimo do 75. godišnjice Dana D, kojim su savezničke snage započele oslobađanje zapadne Evrope od nacista. Ko bi pomislio da bi 2019. godine imali visokog nemačkog političara iz partije, poznate po snažnoj podršci Atlantskog saveza, koji poziva na izbacivanje američkog ambasadora u njegovoj zemlji zbog uplitanja u poslove njegove zemlje, piše Nil Klark za RT.
[adsenseyu1]
Ambasador Grenel je prošle nedelje kritikovao nemačke vojne planove potrošnje u okviru NATO-a kao nedovoljne – ponavljajući pozive predsednika Trampa da evropske članice NATO-a potroše više na odbranu.
Pretpostavka iza toga je da akcije NATO-a štite Evropu i zato bi Evropljani trebali da plate svoj udeo, tj. 2% BDP-a. Ali svakako od završetka starog hladnog rata, NATO-ove agresivne operacije su zaista učinile Evropu – i Evropljane – manje bezbednim.
Strašan primer za to je bio teroristički napad na Islamsku državu u kom je poginulo 39 evropskih turista, uključujući dva Nemca, dok su se opuštali na plaži oko njihovog hotela u Tunisu 2015. godine. Napadač je navodno trenirao u džihadskom kampu u susjednoj Libiji , ‘oslobođenim’ od strane NATO-a 2011. godine.
Nemačke trupe nisu bile direktno raspoređene u toj akciji (iako je postojala pomoć iza kulisa), ali su nemački turisti platili cenu. Sada imamo džihadsko igralište na obalama Mediterana, gde ga ranije nismo imali.
Iako je istina da Berlin ne ispunjava novi cilj od 2% potrošnje NATO-a, (od 2018. godine samo šest zemalja članica), Grenel je izgleda prevideo činjenicu da je Nemačka bila drugi najveći snabdevač vojnika u vojnim operacijama Alijanse u Avganistanu.
Štaviše, nijedna zemlja u NATO-u nije bila tako velikodušna u primanju izbeglica koje su bežale od sukoba koje su SAD i druge sile NATO-a pomogle da se potpale.
U 2016. godini, preko 50% svih zahteva za azil u Nemačkoj bili su od građana Iraka ili Sirije.
Godine 2018. objavljeno je da je u Nemačkoj boravilo 1,4 miliona novih izbeglica. Koliko je SAD preuzeo, Grenel?
Ako ništa drugo, nemačka vlada bi trebalo da iskaže svoju zabrinutost američkom ambasadoru da njegova zemlja ne čini dovoljno – a ne obrnuto.
Ambasador Grenel nije kritikovao samo nivoe potrošnje u oblasti odbrane. Ranije u mesecu upozorio je nemačkog ministra ekonomskih poslova da su SAD spremne da ograniče razmenu obaveštajnih podataka s Nemačkom ako Berlin dopusti „nepouzdanim prodavačima“, tj. Kineskim operaterima, da izgrade 5G mobilne mreže u zemlji.
Njemu se takođe ne sviđa – i to vrlo blago rečeno – nemačko učešće u projektu gasovoda Severni tok 2 pod vodstvom Rusije.
Ova 1.200 km duga izgradnja, koja bi prenosila gas direktno iz Rusije u Nemačku pod Baltičkim morem, dobra je vest za Rusiju, Nemačku i evropske potrošače, koji će videti da su im računi za gas smanjeni, ali ne i za SAD, koje žele da Evropske zemlje kupuju njihov skuplji LNG.
To takođe nije dobra vest za američku klijentsku državu Ukrajinu, koja gubi od tranzitnih taksi.
Ključni razlog nedavnog jačanja tenzija hladnog rata od strane SAD bio je pokušaj da se Nemačka natera da otkaže svoje učešće u Severnom toku 2, koji je trenutno 70 odsto završen.
Krajem 2018. godine, ambasador Grenel je upozorio da bi se nemačke kompanije uključene u Severni tok 2 mogle suočiti sa sankcijama. SAD zaista mrze kada postoji konkurent u gradu. Evropljani ne bi trebalo da kupuju najjeftiniji gas, već onaj koji SAD žele da prodaju.
Ako pritisak na Nemačku, da potroši više na odbranu i povlačenje iz Severnog toka 2 nije dovoljan, tu je i pitanje trgovine zemlje sa Iranom. Amerika želi da svi prate njenu liniju ka Iranu, bez obzira koliko je veliki finansijski udarac. Da bi se ovo sprovelo, ponovo je postojala pretnja sekundarnim sankcijama.
Podaci iz oktobra prošle godine pokazali su da je pod ovom pretnjom nemački izvoz u Iran pao za 4% u prvih osam meseci ove godine.
Ali za Vašington, ovo još uvek nije dovoljno dobro. U februaru je potpredsednik Majk Pens optužio Nemačku (zajedno s Britanijom i Francuskom) da pokušava da „razbije“ sankcije protiv Irana razvijajući nedolarsku trgovinu. „Nažalost, neki od naših vodećih evropskih partnera nisu bili ni približno kooperativni“, rekao je Pens.
Nemačka je najvažniji trgovinski partner Irana u Evropi – vrednost nemačkog izvoza u Islamsku Republiku vredna je 2,358 milijardi evra u sedam meseci od januara do oktobra 2017. godine.
Ipak, od Berlina se očekuje da žrtvuje ovaj veoma unosan posao po nalogu anti-iranskih jastrebova u Vašingtonu.
[adsenseyu4]
Nemačka levica je dugo želela novi, manje podložni odnos sa SAD, ali sada imamo nemačku industriju i kapital – kroz svoje političke predstavnike (FDP je tradicionalno bila stranka biznisa), koji govore „dovoljno je dovoljno“.
Hoće li se SAD povući i omogućiti Nemačkoj malo slobodnog prostora? Ili prožeti njegovim osećajem za očiglednu sudbinu, i verovanjem da ona ima pravo da traži ekonomske žrtve od drugih koje sama nikada ne bi učinila, da li će nastaviti da antagonizira tradicionalnog saveznika?
Kada Tramp kaže: „Amerika Prvo“, to pravo ga razveseli, ali čini se da drugim zemljama nije dozvoljene da učine isto, pokazujući da je Kubickijeva carska analogija bila sasvim tačna.
75 godina posle Dana D zaista ne možete da okrivite Nemce – kao i druge Evropljane – postavljajući pitanje: „Da li je vreme da se oslobodimo naših oslobodilaca?“
Webtribune.rs
